Аутор: Видосав Стевановић
Страна: 316
► Остали детаљи

Страдија је увек била синоним за сатиричну пројекцију Србије увек актуелног Радоја Домановића али и инспирација за писце који су се у свом делу ослањали на његово наслеђе и бритку сатиричну оштрицу која је сецирала друштво и наслеђе тамо где је најболније и највидљивије. Видосав Стевановић не жели да иде даље од примарног дела; наставља га у времену у коме Домановићев унук долази у Страдију покушавајући да открије и схвати земљу која је била инспирација његовом деди. Путујући кроз карактерологију и институције, неразумљиве обичаје и навике Страђана он мења и своја уверења постајући део општег метежа узбурканих сујета, привида институција и живота, религије која не постоји и веровања и убеђења која су постала основа нове религије – Страђанске.

Каже се да је иронија смех будућег човека над овим временом, за сатиру важи исто. Мера храбрости је суочити се са собом у својим суграђанима који су, у односу на Домановићево доба, еволуирали још даље у смеру страђанског менталитета и патолошких националних дубиоза, које су захватиле све сфере друштва. Повремено урнебесно смешно, често озбиљно трагично, роман који можда најјасније од актуелне књижевне продукције показује да је сатира жива, и да је, на неки начин, вечна инспирација писаца који друштвену критику сматрају личном интелектуалном обавезом.