Аутор: Павле Флоренски
Страна: 950
► Остали детаљи

ЧИТАОЦУ

"Живо религиозно искуство, као једино оправдан поступак спознаје догми" - овако бих хтео да искажем општу тежњу моје књиге или, тачније, мојих скица, писаних у разним временима и у различитим расположењима. Само ослањањем на непосредно искуство могу се сагледати и проценити духовна блага Цркве. Само превлачећи влажним сунђером по древним редовима могуће је опрати их живом водом и разабрати слова црквене писмености. Црквени подвижници живи су за живе и мртви за мртве. За потамнелу душу ликови угодника тамне, за укочену душу - тела се њихова скамењују у стравичној непомичности. Зар није извесно да их се кликуше и опседнути бoje? И не нагони ли грех пред Црквом да се бојажљиво и с неповерењем гледа на њу? Но чисте очи по старом виде ликове угодника како сијају "као лице анђела". За прочишћено срце они су као и пре предусретљиви, као у старини вичу и позивају оне који имају уши да чују. Питам се: зашто чиста непосреност народа спонтано тежи ка овим праведницима? Зашто у њима народ налази себи и утеху у немој патњи, и радост праштања, и лепоту небеске светковине? Не заваравам се. Добро знам да сам упалио себи не више до ивер или јевтину свећицу од жутог воска. Али се и овај, треперав у ненавикнутим рукама пламичак, миријадама одблесака заискрио у ризници св. Цркве. Много се векова, из дана у дан, сабирало овде благо, драгуљ по драгуљ, зрно по зрно злата, дукат по дукат. Као мирисна роса на руно, као мана небеска падала је овде благодатна сила богоозарене душе. Као најлепши бисери, сливале су се овде сузе чистих срдаца. Небо је, као и земља, много векова стварало овде своје дарове. Најскривеније наде, најтајније тежње ка богоуподобљавању, плаветни, после буре изникли минути анђеоске чистоте, радости заједнице с Богом и свете муке тешког покајања, миомирис молитве и тиха туга за небом, вечно трагање и вечно налажење, бездана-дубока прогледавања у вечност и дечија кроткост душе, дивљење и љубав - љубав без краја .. Протицали су векови, а то је све постојало и гомилало се.

И сваки мој духовни напор, сваки уздах који се откида с крајичка усана, упућује ми у помоћ сву залиху накупљене благодатне енергије. Невидљиве руке носе ме кроз цветне лугове духовног света: Распламсавајући се туштама и тмама и леодрама леодри блиставих, искричавих погледа, који играју у дугиним бојама, преливајући се небројеним мноштвом блиставих зрака, блага Цркве доводе у побожан трепет сироту моју душу. Небројена су, неизмерна, неизрецива богатства црквена. Могу да узмем себи део њих за коришћење, за своју корист - може ли да ме мимоиђе лакомост? Похлепа ме обузима, ја грабим прву прегршт која ми је дошла под руку. Чак нисам ни погледао шта је то: дијаманти, тамноцрвени гранати или смарагди? Или, можда, нежни бисери? Не знам да ли је моја прегршт боља или гора него све које остају. Али, по речима Атанасија Великог, "узевши мало из мноштва", знам да сам унапред незадовољан својим послом, зато што ме је спопала похлепа за драгоценостима. Шта значи једна-две гомилице драгог камења, када га мере четверицима. И ја се невољно сећам како се постепено мењао у мојој свести општи дух овог рада. Најпре је било замишљено да се не позива ни на кога, већ да се говори само својим речима. Али убрзо је морало да се крене у борбу са самим собом и да се да место кратким цитатима. Касније су они почели да расту, ширећи се до читавих одломака, и, на крају, почело је да ми се чини како је неопходно одбацити све своје и штампати искључиво црквене творевине. Можда је то једини исправан пут, пут непосредног обраћања самој Цркви. А и ко сам ја, да бих писао о духовном? И ако ја ипак придајем некакво значење својим Писмима, оно је онда искључиво припремно, за оглашене, док се не буду непосредно напајали из руку Матере, оно је налик оглашавајућим речима у црквеном дворишту.

Дакле, црквеност - ето имена оном уточишту где се умирује немир срца, где се смирују захтеви ума, где се велики спокој спушта у разум. Нека ни ја, ни други неко није могао, не може и, наравно, неће моћи да одреди шта је црквеност! Нека они који теже да то ураде оспоравају један другог и узајамно одричу формулу црквености! Сама ова неодређеност црквености, њена неухватљивост за логичке термине, њена неизрецивост, није ли доказ да је црквеност - живот, посебан, нов живот, дат људима, но, попут сваког живота, недоступан разуму? А различита мишљења при одређењу црквености, могућност да се с разних страна покуша у речима установити шта је црквеност, то шаренило непотпуних и увек недовољних вербалних дефиниција црквености, не потврђује ли нам искуствено, са своје стране, оно што су већ изрекли Апостоли; та Црква је тело Христово, "пуноћа онога који све испуњава у свему" (Еф. 1/23). Па како ова пуноћа, Божанског живота може бити сахрањена у претесни ковчег логичког одређења? Смешно би било мислити како ова немогућност било шта сведочи против постојања црквености: напротив, последње се пре утемељује оваквом немогућношћу. И будући да је црквеност првобинија од својих појединачних појава, будући да је она та богочовечанска стихија из које се, да кажемо, у историјском ходу црквеног човечанства згушњавају и кристализују правила и пореци светих тајни, формулације догми, канонска правила и, делимично чак, текући и привремен поредак црквеног живота - управо се на њу, на ту пуноћу првенствено односи пророчанство Апостола: "Јер треба и подвајања да буду међу вама (1 Кор. 11/19) - подвајања у поимању црквеноcти. И, упркос томе, свако ко не бежи од Цркве, самим својим животом прима у себе јелинствену стихију црквености и зна да црквеност постоји и шта она представља.

Тамо, где нема духовног живота - неопходно је нешто спољашње као обезбеђење црквености. Одређена дужност, папа, или целина, систем дужности, хијерархија - ето критеријума црквености за католика. Одређена вероисповедна формула, симбол, или систем формула, текст Писма - ето критеријума црквености за протестанта. На крају крајева, и тамо и овде одређујући је појам - црквено-правни појам код католика и црквено-научни појам код протестаната. Али, постајући врховни критеријум, појам већ самим тим чини непотребним свако испољавање живота. И не само то. Будући да никакав живот не може бити упоређен с појмом, сваки се покрет живота неизбежно прелива изван граница обележених појмом и, самим тим, показује се као штетан, недопустив. За католицизам је (разуме се, узимам како католицизам тако и протестантизам у њиховој крајности, у њиховом принципу) свако самостално испољавање живота неканонско, за протестантизам пак - оно је ненаyчно. И тамо и овде живот се крњи појмом, априорно се одбацује у име појма. Ако се католицизму обично одриче слобода, а протестантизму она одлучно приписује, и једно и друго је подједнако неправедно. И католицизам признаје слободу, али ... унапред одређену; све оно што је изван ових граница, незаконито је. И протестантизам признаје насиље, али ... само изван унапред означеног тока рационализма; све што је изван овога - ненаучно је. Ако је у католицизму могуће запазити фанатизам каноничности, онда у протестантизму није ништа мањи фанатизам научности.

Неодређеност православне цркве - понављам - најбољи је доказ њене животности. Наравно, ми не можемо да одредимо такву цркнену дужност за коју бисмо могли да кажемо: "Она у себи сумира црквеност", а и чему би онда служиле све остале дужности и делатности Цркве. Не можемо такође да одредимо ни такву формулу, такву књигу, која би се могла понудити као потпуност црквеног живота, и опет, ако би било такве књиге, такве формуле, чему би онда служиле све друге књиге, све друге формуле, све друге делатности Цркве. Не постоји појам црквености, али постоји она сама, и за сваког живог члана Цркве, црквени живот је најодређеније и најопипљивије што зна. Али црквени живот се прихвата и поима искључиво животно - не у апстракцији, не разумски. Ако је већ потребно примењивати на њега некакве појмове, онда најближи неће бити ни правни, ни археолошки појмови, већ биолошки и естетички. Шта је црквеност? То је нови живот, живот у Духу. Који је критеријум правилности тог живота? Лепота. Да, постоји особена духовна лепота и она је неухватљива за логичке формуле, постоји истовремено само један истински пут ка одређењу шта је православно, а шта не. Познаваоци ове лепоте су - духовни старци, мајстори "уметности над уметностима", како свети оци зову аскетику. Духовни старци су се, да тако рекнемо, извештили у препознавању квалитета духовног живота. Православни се укус, православно се лице осећа, али оно не подлеже аритметичком израчунавању; православље се очитује, али се не доказује, Ето зашто за свакога, ко жели да разуме православље, постоји само један начин - непосредно православно искуство, Прича се, да се сада у иностранству пливању уче на справама - лежећи на поду, исто тако се може постати католик или протестант у свом кабинету, по књигама, нимало се не дотичући живота. Али, да би се постало православац, потребно је једним замахом уронити у саму бујиц у православља, започети православни живот - и другог пута нема.


САДРЖАЈ

ЧИТАОЦУ (прев. ЈЬ. Јоксимовић), 5
1. ДВА СВЕТА (прев. ЈЬ. Јоксимовић), 9
2. СУМЊА (прев. ЈЬ. Јоксимовић), 13
3. ТРОЈЕДИНСТВО (прев. ЈЬ. Јоксимовић), 39
4.СВЕТЛОСТ ИСТИНЕ (прев. ЈЬ. Јоксимовић), 53
5. УТЕШИТЕЉ (прев. ЈЬ. Јоксимовић), 81
6. ПРОТИВРЕЧНОСТ (прев. Љ. Јоксимовић), 105
7. ГРЕХ (прев. Н. Ковачевић), 122
8. ГЕЈЕНА (прев. ЈЬ. Јоксимовић), 150
9. Твар (прев. Н. Ковачевић), 189
10. СОФИЈА (прев. Н. Ковачевић), 232
11. ПРИЈАТЕЉСТВО(прев. Н. Ковачевић), 281
12. ЉУБОМОРА (прев. Н. Ковачевић), 331
13. ПОГОВОР (прев. Н Ковачевић), 345


САДРЖАЈ другог дела

ОБЈАШЉЕЉЕ И ДОКАЗ НЕКИХ ПОЈЕДИНОСТИ КОЈЕ СЕ У ТЕКСТУ ПРЕТПОСТАВЉАЈУ КАО ВЕЋ
ДОКАЗАНЕ (прев. Н. Ковачевић), 357
1. Неки појмови из теорије о бесконачности, 357
2. Задатак Луиса Керола и проблем догме, 361
3. Ирационалности у математици и догми, 365
4. Појам идентитета у схоластичкој философији, 372
5. Појам идентитета у математичкој логици, 374
6. Време и усуд, 382
7. Срце и његов значај, 385
8. Икона Благовести са космичком симболиком, 388
9. За методологију историјске критике, 390
10. Тиркизно окружење Софије и симболика плаве и модре боје, 396
11. Паскалов "амулет", 413
12. Уз историју термина "антиномија", 517
13. Естетизам и религија, 419
14. Хомотипија и устројство људског тела, 420
15. Примедбе о Тројичности, 425
16. Основни значи и најједноставније формуле логистике, 430

НАПОМЕНЕ И БИБЛИОГРАФИЈА
(прев . Љ. Јоксимовић), 433
ПОГОВОР: С.С. ХОРУЖИЈ, Философија свештеника Павла Флоренског (прев. Н. Ковачевић), 591