Ретко где је, канда, страст продуженог еротичког промишљања и истрајавања на њему, али никада накнадног, као у овој каденци превасходна. Попут носталгичног, изразито мужјачког одговора на антологијску песму Гордане Тодоровић Љубавни позив непостојећем, ови фрагменти више евоцирају и више  су на љубавном плану актуелно респираторни неголи што бол болују – у хитрим сменама промискуитета, као јединствене вере и невере наших дана, саображене како збилажавањима тако и растанцима, прекидима на везама, самоћи. Она позната, свима постварена дуга стихована реченица Јевтовићева овде доживљава други, моћнији знак, ново рухо, али и уверљиви привид нове природе. Различитост се не броји тек бојама и профилима, северним и јужним телесним портретима, него нашом неотклоњивом разломљеношћу. Заиста, разломци и јесу најупечатљивији и најрадоснији наши знаци препознавања, наши лари и пенати у цивилизацији која опасно и пребрзо нестаје, и у временима заборава и млакости.

Јевтовић пише страсно, у узбуђењима ипак успевајући да изнађе оно лево око сумњичавости, сете, прокаженог умора. Тада све постаје другост, све остаје магма неутишане Етне, побуне против пролазности, Нигде трага осведоченог старења; овде један од највиталнијих и најмлађих наших лиричара своју бројаницу вере и невере, Ивице и Марице, лаже и паралаже, Ромеа и Јулије исто, оверава смисленим позивима за издвојеност, све до класичних, огласницима посведочених тројки.

Овај непорециво истинит одговор на славни Љубавни позив не стиже нимало прекасно. Касне возови, ренте, сабори, примирја, двобоји, али никада  не касни сећање на могућности које су, ипак, преостале, приближавајући се оном меморијалном празнику у коме су засновани једино путовања и љубави наше младости који, у Јевтовићевом случају, трају енервантно, тајновито, неугасиво.

Јевтовићев лиризам овде посеже за немогућим – за непостојећим сумарним женским ликом. Зато, као да увек изнова сугерише изазове сусрета у љубочасто наше континентално неко предвечерје, када је све могуће, и када се маштовити дозиви продора ка непознатом јављају као једина једра: пловидба увек почиње у тишини без ветра. Драшко Ређеп