Елегантна фраза ове лирике, на теренима од Сингидунума до Атоса, од Панонског до јадранског мора, јесте оно што представља динамичну окосницу читавог његовог циклуса по земљи балканској и панонској. Свакодневно смањује се свет и моја сенка, казује Медаковић, и та драматична миопија у односу на далеко већ и нама недостижне концентричне кругове сазнања и осећајности, свакако је у основи губитнићка. Но, све би се могло рећи само условно, се ово: лизизам Медковића негује страшно и раскошно контеплативно оне негдашње ведуте, да се заиста може говорити о завештању. И у парафрази познатог, тужног акорда Милоша Црњанског из Сеоба забележити како овде завештање има, али краја нема његова песма Све чудније је чудно, датирана скора сњим датумом који нас навикава на нову миленијумску ситуацију (2000.година) елегантно и у исти мах болно, но без резигнације коју налазимо код толиких савременика и сведока протеклог века, сказује на изврнуту рукавицу ранијег смисла, учених и научених наших хијерархија вредности, метафизике толиких нараштаја како су пролазиле године, а богме и деценије Медаковићевог певања и мишљења, све је више и прегледније постајало видљиво како се његов пејзаж интериоризовао, а како је, истовремено, његов горљиви патриотизам, близак стихованим размишљањима Вељка Петровића о кореници старој, о грму који је вечит, и о вертикалама наших пречанских судбина, као знамењима усред равнице српског севера, све је више стицао ауру велике планетарне битности. Дејан Медаковић, без икаквих сумњи, иде у ред наших најобразованијих стваралаца и научника двају последњих столећа. Међутим, у његовој лирици нема ни трага ни гласа о разметљивостима које иназе на жалост – постају тако често неопходан реквизит толиких наших песничких савременика. Басобрнуто, његов стих је сетан, он је мементо нашој злехудој прошлости, тако славној и тако често у наметнутом прагматизму зурајивих модерних времена којима се са толико духа наругао и Чаплин, казивао уздржано, саосећајући али јоши више саучествујући у општем болу, у недостатку самосвести, у поразима који тиште. Др Драшко Ређеп.