Аутор: приређивач и преводилац Ранко Гојковић
Страна: 421
► Остали детаљи

ПРЕПОРОД РУСИЈЕ ПОЧЕО ЈЕ КАНОНИЗАЦИЈОМ СВЕТИХ ЦАРСКИХ МУЧЕНИКА
Ранко Гојковић

Чињеница наведена у наслову овог предговора потврђује да су речи игумана Серафима (Кузњецова)1, које је записао 1920. године у време страшног бољшевичког терора, уистину биле пророчке: „Проћи ће туж-ни дани потреса и смутњи док руски народ не постане свестан своје кри-вице. Пре тога ће испити до дна чашу невиђених невоља, туге и кажња-вања због невино проливене крви Божијег Помазаника и његове поро-дице. Тада ће раскајани руски народ почети да празнује сећање на свог благочестивог Цара-мученика, молећи га за опроштај страшних грехова народних према њему и његовој породици. Док не дође до тог раскајања у народу, до тада неће бити ни милости од Бога“

Хиљадугодишња историја Руса као хришћанског народа увенчана је владавином једног високо духовног Цара, и тај уистину дивни дар од Бога уништен је управо од стране руског народа, наравно уз обилату подршку капитала из земаља лажних савезника. За такву лакомисленост морала се платити жестока казна. Господ је на Русију попустио тешко искушење — власт богобораца. Прошло је 100 година од тог страшног црног дана руске и светске историје, страшног злочина у Јекатеринбургу, када су духовни наследници христораспинател>а помрачили свест мно-гих православних руских људи, па су их клеветама и лажима подстакли на бунт и издају свога Руског Цара. Но, слава Богу, Бог није у сили него у истини, па смо ми данас живи сведоци истине из наслова предговора. Данас у милионима руских домова стоји икона Царских Страстотерпаца, а широм руске земл»е граде се храмови у част Светог Цара и његове Свете Породице, што није могло да се не одрази и на поновно уздизање Русије у ранг велесиле.

Но, са отрежњењем руског народа и његовом спознајом шта је Русија изгубила губитком Царства и убиством Царских Мученика, са јачањем

-------------
1 Серафим Кузњецов био је игуман Серафимског скита у Пермској епархији, и после револуције се повлачио са белима. Познат је по томе што је пратио ковчег са моштима свог духовног чеда, велике кнегиње свете Јелисавете Фјодоровне, све до Јерусалима. (прим. прев.)

Цркве у Русији, либерални прозападни христомрзитељи покренули су нови рат против Светог Цара и Царске Породице. Посебан удар покушали су да нанесу прошле, 2017. године, на стогодишњицу пада Царства, богохулним филмом „Матилда“ Један од циљева данашње содомске западне цивилизације јесте и уништење породице, а Света Царска Породица представља узор свим благочестивим људима, каква треба да буде хришћанска породица као „мала Црква“. Цар Николај је сваки слободан тренутак кад се ослобађао државничких обавеза посвећивао својој породици. Он је у браку био изузетно срећан. Кротост, смирење, узвишеност, речју, све најбоље хришћанске врлине, толико су красиле ову дивну породицу да она заиста може представљати узорни пример свим благочестивим хришћанима. Било је, свакако, могућности и путева да се побегне у иностранство, што је чинило небројено мноштво владара у таквим ситуацијама током људске историје; међутим, избор Цара Николаја и као мужа, и као оца, и као владара - био је пут Голготе, опредељења за Царство Небеско, пут добровољног распећа његовог и његове породице зарад Царства Небеског, зарад помоћи ближњем (а ти ближњи били смо и ми Срби; видети ниже речи владике Николаја).

Цара Николаја је током целог периода његове владавине (са 26 го-дина је изненада остао без оца и ступио на престо) пратила издаја, као нека зла коб. Издавали су га чак и чланови породице Романов, и његови министри, издао га је и официрски кадар његове армије који му је положио заклетву, издала га је обезбожена руска интелигенција, издали су га и западни „савезници" (на жалост, увек на крају испадне да се ради о лажним савезницима, како Руса, тако и Срба), својим непротивљењем цареборству и цареубиству издао га је и добар део народа, издао га је, на крају крајева, и један део црквеног клира РПЦ. Једина истинска потпора, која ни у једном тренутку није помишљала на издају Цара Николаја, била је његова благочестива породица.

Када је Цару Николају II постало познато да по резултатима Брест-Литовског споразума (Цар је тада рекао да би радије пристао да му одсеку руку него што би потписао такав сраман споразум), Немци траже да им Царска Породица буде предата цела и неповређена, он је, по сведочењу Пјера Жилијара, то сматрао увредом, а не нуђењем помоћи. A Царица Александра је додала: „После онаквог њиховог понашања према Господару, ја ћу радије умрети у Русији, него бити спасена од Немаца“. Ово је у својству личног сведока посведочио странац, римокатолик, Пјер Жилијар. Нажалост, неки неодговорни људи данас у Србији штампају бљутаве пашквиле енглеских шпијуна из 1917. године, које је потом раширио либерални издајнички заверенички олош, о наводној сарадњи Царице Александре са Немцима. Ни царска деца нису могла замислити живот без Русије, и сачувана писма сведоче о заиста несвакидашњој благочестивости, оданости, патриотизму целе једне породице, која је без двоумљења и без роптања делила и поделила све невоље и туге, патње, сузе, зној и крв свог народа, ни у једном тренутку не гордећи се својим високим пореклом, него је кротко и са смиреношћу молила Бога и за своје непријатеље. Испили су Царски Мученици горку чашу до дна и, по људским мерилима, тешко је предочити њихова страдања. Због тога свакако њихов светачки ореол не само да је заслужен, него он светли међу православним верницима, и кроз иконе Цара Николаја и Царских Мученика Господ већ пројављује чудеса.

He можемо, а да са тугом не кажемо, да је дух христораспинатеља помрачио и умове многих Срба у 19. веку, као што са радошћу не можемо да не кажемо да многи Срби данас исказују поштовање према Цару-спасиоцу, чему су доказ и два дивна споменика у две српске престонице. Тешко је на стогодишњицу овог гнусног злочина христомрзитеља говорити о томе, а не сетити се речи светог српског златоустог владике Николаја Велимировића о Цару Николају II:

„Савест наша нас приморава да плачемо када Руси плачу, и да се радујемо када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ народу. Али, дуг којим је Русија обавезала србски народ 1914. године тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. To је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје - то су речи Христове. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати да иду у смрт. Али, љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти. Смемо ли ми икада заборавити да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа?“

Ове речи српског светитеља обавезују сваког православног Србина да не буде равнодушан на догађаје у Русији, поготово уколико су везани за име светог Цара Николаја. Нека и ова књига буде мала лепта у општесрпској благодарности светом Цару Николају II. (Узгред, књигу „Царв и Россил“, из које је већина текстова преведена у овој књизи, добио сам на поклон у Јелисаветинском манастиру у Алапајевску, у Сибиру, од игуманије манастира, мати Смарагде која је благословила превођење...


СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ 0 ЦАРУ НИКОЛАЈУ

Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу. и да се радујемо, и када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ - народу. Али, дуг којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови, ни покољења.

To је дуг љубав, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него ко положи душу своју за другове своје - то су речн Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбраниИ Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.

Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа?

Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас?

Морал светског рата, нејасан, сумњив, и са разних страна оспораван. испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости.

А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог - није ли то прилепљење к Царству Небеском?

Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватнцје, и данас седео на свом Престолу у Петрограду.

Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и јеванђељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена.

Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју.

18/28. јула 1932.године,
на Светог Равноапостолног Кнеза Владимира Pyског


Садржај

Предговор

Ранко Гојковић:
Препород Русије почео је канонизацијом Светих Царских Мученика, 5

Генерал Михаил Дитерихс:
Предговор књизи Убиство Царске Породице и чланова Дома Романових на Уралу, 15

Николај Обручев:
Истински лик Цара-мученика као човека, хришћанина и монарха, 30

Кнез Димитрије Оболенски:
Император Николај II и његово царевање (1894-1917), 117

Царска породица Романов - фото албум

Николај Павлов:
Његово Величанство Господар Николај II, 193

Николај Тихмењев:
Духовни лик Императора Николаја II, 285

Георгиј Њекрасов:
Император Николај II као војсковођа, 295

Иван Солоњевич:
Велики фалсификат Фебруара, 304

Архиепископ сиракушки и тројицки Аверкије (Таушев):
Први весник казне Божије руском народу, 348

Архиепископ сиракушки и тројицки Аверкије (Таушев):
Отац Јован Кронштатски као пророк Божији, послат Русији ради уразумљења, 362

Свети Тихон, патријарх московски и целе Русије:
Беседа поводом убиства Господара, 383

Поглавар РПЦЗ, митрополит источноамерички и њујоршки Анастасије (Грибановски):
Беседа на седму годишњицу мученичке кончине Господара Императора Николаја II и целе Царске Породице, 385

Свети Јован (Максимович), архиепископ шангајски и санфранциски:
О Цару и цареубиству (одломци из проповеди изговорених током разних година), 391

Протојереј Александар Шаргунов:
О значају канонизације Светих Царских Страстотерпаца, 400

Протојереј Александар Шаргунов:
Поговор, 410

О ауторима, 415