Аутор: приредио Младен Станковић
Страна: 304
► Остали детаљи

Први том "Библиотеке" светог Фотија Цариградског – најзначајнијег дела византијске учене књижевности – приређен је тако да има пралелно грчки изворник и српски превод, са коментарима и илустрацијама, на преко 300 страна, у тврдом повезу и са заштитним омотом...

"Фотијева Библиотека је камен темељац византијске историје наслеђа и крајња тачка византијске учености" (академик проф. Ханс Георг Бек)…

"Од огромног је значаја за историју византијске књижевности Фотијева Библиотека. То је најдрагоценија књига византијске учене прозе и уједно пример Фотијеве велике ерудиције и стилског мајсторства. Библиотека се може примити као првокласни извор за историју старохришћанске и рановизантијске теолошке књижевности, као и профане писмености Византије до IX века" (академик др Димитрије Богдановић)...

Приказ књиге у часопису Православље

У Србији су научне и академске институције на ивици егзистенције, готово да већина њих једва преживљава, како због недовољно средстава за нормалан рад, тако и због вишегодишње негативне селекције захваљујући којој на најзначајнијим местима у тим установама имамо инсталиране политички подобне људе чији је рад или просечан, или лош, или непостојећи. Узрока, свакако, има још, али не и простора да о њима сада говорим. За ову приликује значајније сетити се једне од последица таквог стања у нашој академској заједници, тј. једног феномена својственог неразвијеним срединама. Наиме, временом се код нас формирала једна група озбиљних људи који живе у илегали, ван државних научноистраживачких установа, универзитета, Академије наука и уметности и др, а који успевају, најчешће без ичије помоћи, да реализују чак капиталне пројекте. Један од њих је Младен Станковић, колико марљиви толико и скромни дијак који иза себе већ има на хиљаде преведених страница са старогрчког, руског и енглеског језика, као и стотине исписаних страница о ликовима и догађајима из византијске историје, хришћанске традиције итд. Станковићев последњи велики преводилачки и приређивачки подухват састоји се у објављивању славне Библиотеке Светог Патријарха Фотија. Након три године свакодневних темељних богословско-историјско-филолошких истраживања, неколико студијских путовања и рада на самом преводу, успео је да објави први од девет планираних томова. Узгред, у озбиљним државама, попут нпр. Француске, приређивање овог капиталног дела Свети Фотија Великог, трајало је више од две деценије, и на томе је радио читав тим експерата и помоћног особља.


Патријарх Фотије [Πατριάρχης Φώτιος; око 820-896] је пореклом из веома угледне, имућне и побожне константинопољске породице; у младости је стекао изузетно образовање, а његово енциклопедијско знање је очаравајуће чак и данас када су информације далеко доступније захваљујући развоју информационих технологија. Фотије Велики је био и веома плодан аутор, један је од најактивнијих учесника у ондашњем интелектуалном животу, а свакако и једна од оних личности због којих се његова епоха често назива „ренесансном". Угледни историчар византијске философије Василије Татакис сматрао је да је „нови хуманизам, тај покрет који је у деветом столећу поставио темеље препороду књижевности и уметности, своју пуну експанзију доживео са Фотијем, у коме је нашао ретког тумача, најдаровитијег учитеља, човека чудесне ерудиције, у потпуности посвећеног упућивању другога".

Да је ова Татакисова оцена умесна и прецизна понајбоље говори и прво и, по многима, главно дело Светог Фотија Великог Μυριόβιβλος [букв. прев. „тисућу књига"], тј. Βιβλιοθήκη] [Библиотека]. Ова опсежна антологија садржи 280 кодекса, одн. описе 386 литерарних дела философа, реторичара, историчара, природословаца, богослова и др, који су различитог обима од пар редова до неколико страница, а понекад је Фотије преносио и читаве пасаже из дела којим се бавио; нешто више од половине (прецизније 56%) тог броја приказа посвећено је хришћанским ауторима. По мишљењу нашег најугледнијег историчара византијске књижевности, др Димитрија Богдановића, Фотијеви описи које је сабрао у Мириовивлосу су „сажети, критички и увек веродостојни (подвукао БП) чак и у односу на стилска обележја појединих приказиваних дела; никакве једнообразности, осим основне схеме приказа, овде нема“. Фотије је обрадио дела која су писана у периоду од преко хиљаду и двеста година, ради се времену између Херодота (пети век пре нове ере) и Никифора (девети век нове ере). Оно што је приметно јесте да овај византијски енциклопедиста далеко већу пажњу посвећује делима која су настала у позноантичком периоду.

Истраживачи су сагласни да је реч о спису од нарочитог значаја за повест грчке књижевности до деветог века. Чувени немачки византолог, Ханс Георг Бек је чак говорио да је „Фотијева Библиошека камен темељац византијске историје наслеђа и крајња тачка византијске учености". А већ помињани академик Димитрије Богдановић је спис овог славног константинопољског полихистора сматрао „најдрагоценијом књигом византијске учене прозе“; по његовом суду, може се сматрати „првокласним извором за историју старохришћанске и рановизантијске теолошке књижевности, као и профане писмености Византије до IX века“.

Ова збирка критичких осврта на многобројне разноврсне древне текстове представља својеврсно сведочанство о једном од начина на који су учени Византинци гледали на споменике античке литерарне баштине, а такође и како су перципирали књижевна дела свог византијског наслеђа. Поред тога, неки списи о којимаје Фотије писао у својој Библиотеци данас су изгубљени; на пример, то су неки од списи Олимпијадора из Тебе, Малха из Филаделфије, Кандида Исавријанца, Теофана Византинца (узгред буди речено, описом његове „Историје, у десет књига“ [соd. 64] завршава се први том српског издања) и др. Стога је она заиста од немерљивог значаја за реконструисање историје древне грчке књижевности.

Приређивач српског издања Фотијеве Библиотеке је у овом тому (1-64 соd), поред изворног текста који се налази на непарним странама и српског текста који је дат упоредо на парним странама, и који је пропраћен умесним и веома корисним схолијама, придодао и један обиман и врло информативан текст о животу и делу Светог Фотија Великог; такође, у књизи је одштампано и неколико занимљивих илустрација. Приликом превођења, Станковић је користио најзначајнија модерна критичка издања текста Фотијеве Библиотеке Мињово из 1860, чувено француско издање Ренеа Анрија које је публиковано у осам томова од 1959. до 1977. (постоји заправо девет томова, последњи садржи индексе), те ЕПЕ-ово издање, које је приредио Елефтерије Меретакис, из 2001. године). Младен Станковић је овај веома захтеван текст превео веома педантно. Обично се каже да је превод увек у одређеној мери изневеравање оригиналног текста. Станковићу је пошло за руком да Фотијев веома богат и префињен језик пренесе тако да та мера буде најмања могућа.

Објављивање првог тома српског издања Библиотеке Светог Фотија Великогје културни догађај од прворазредног значаја. Имајући у виду све горе наведено, јасно је да ће први том, а онда и сваки следећи овог списа Патријарха Фотија, бити незаобилазна литература не само за теологе или стручњаке за античку и средњовековну књижевност, већ и за све оне просвећене људе које занима њихово духовно порекло.

На самом крају, желео бих да честитам Младену Станковићу, мом драгом колеги и пријатељу, што је имао храбрости да се буквално сам, без икакве и ичије помоћи, упусти у реализацију овако обимног и комплексног пројекта. Надам се да ће у годинама које су пред нама успети да објави и осталих осам томова, и тако значајно допринесе како развоју богословља у Србији тако и подизању наше црквене културе на један виши ниво.

Благоје Пантелић

Православље, 1.децембар 2015.