Аутори: Јован Мајендорф, приређивач Благоје Пантелић
Страна: 237
► Остали детаљи

Крајем 2012. године Задужбина Хиландара је објавила зборник Јована Мајендорфа Свети Григорије Палама и исихастичка духовност. Књига је објављена у библиотеци Савремено богословље. Зборник је приредио Благоје Пантелић.

Из предговора: Исихазам је у свом основном облику био познат и у библијској и у ранохришћанској традицији. Међутим, тек са установљењем монаштва у четвртом столећу отпочеће континуирано и организовано практиковање исихије у Цркви (како од стране монаха, тако и мирских свештеника и лаика), као и њено теоријско дефинисање. Од почетка монашког живота па до појаве паламита и синаита (како се обично називају тиховатељи четрнаестог века, по двојици најзначајнијих позновизантијских учитеља исихије – Светом Григорију Палами и Преподобном Григорију Синаиту) исихазам је, дакле, већ имао миленијумску историју, која је, како то обично бива са „великим творевинама духа“, имала (и у пракси и у теорији) и успоне и падове.

Најозбиљнија искушења која су се спорадично појављивала у духовности тиховатеља била су издвајање личног подвига из богослужбеног живота Цркве и изолација црквеног живота у целини од тзв. „спољног света“. Неконтролисани „есхатолошки максимализам“ аскета често је умевао да доведе у питање саму природу Цркве тако што је, с једне стране, апсолутизујући аскезу на рачун богослужења порицао литургијску природу Цркве, а са друге, опструирао остваривање здравог односа Цркве према свету (веза Цркве и света би на крају требало да резултира избављењем света „који у злу лежи“, стога је игнорисање спољног света, то слободно можемо рећи, издаја Јеванђеља; јер је, као што знамо, основни новозаветни имератив – крштење свих народа у име Оца и Сина и Светога Духа [уп. Мт. 28, 19]).

Исихасти с краја византијске историје, међу којима је Свети Григорије Палама по свему био најистакнутији, успели су да чврсто вежу два основна аспекта црквеног живота – аскезу и богослужење, а уз то и да аутентичан црквени етос учине формативним фактором у друштвено-политичком и културном животу. Исихасти су успели да уравнотеже и култивишу живот тадашњих монаха, који су неретко били у опасности да се претворе у једну херметичну групацију склону фанатичном зилотизму (а када се подвижнички живот у Цркви истргне из богослужбеног контекста постаје сам себи циљ и претвара се у најобичнији „духовни тренинг“ без било каквог сотириолошког значаја). Позновизантијски тиховатељи (тј. паламити и синаити) су и у пракси и у теорији инсистирали на органској вези подвига и богослужења, и тако очували црквеност подвижничког живљења. Даље, у светоотачком предању чврсто укорењеним богословљем успели су да очувају и здраву црквену мисао. И на концу, одговорним приступом тзв. „свакидашњем“ животу постигли су често недостижан циљ, а то је да су црквене идеале учинили живим, одн. применљивим у социјалном и културном животу људи.

Извор spc.rs