Аутор: превод протопрезвитер Јован Вучковић
Страна: 163
► Остали детаљи

(одломак)
КЊИГА ТРЕЋА
глава 1.
Што сам до сада рекао, то исто могу рећи и о увреди оних, који су ме хтели одликовати, а то исто могу навести и за доказ, да се од те части нисам уклонио ваљда стога, да њих осрамотим; да пак нисам био ни високоумљем узнесен, то ћу ти сад доказати, како боље знам. Кад би ми било понуђено место војсковође или краља, па да сам онако урадио, још бих можда когод с правом и посумњао тако што, или боље, не би ме нико прекоревао због високоумља, већ свако због лудости. Но, пошто ми је било понуђено свештенство, које је толико изнад краљевства, колико душа изнад тела, та хоће ли се ко усудити да ме прогласи високоумним? И не би ли било неспретно осуђивати као луде оне, који одбијају оно што је незнатније, а оне, који то чине у најважнијим питањима, решити истина оптужбе ради лудости, па их оптуживати ради високоумља. То би било исто као да неко прогласи лудим, никако пак високоумним онога, који би презирао крдо и не би хтео бити говедар, а онога, који не би хтео примити краљевство над целом земљом и власт над свим стадима, да прогласи недменим, а не лудим.


Не, није тако. Ко тако говори, тај говори горе о себи, неголи о мени. Већ и сама помисао, да је људској природи могуће презирати ту част, јесте против оних, који је износе, сведочанство њиховог гледишта на свештенство. Јер кад га они не би сматрали за нешто обично, о чему не треба много говорити, тад им не би ни на ум пало тако нешто и помислити. Зашто се још нико није усудио, да у питању о достојанству анђела што слично посумња и да тврди, да има људске душе, која се не би хтела попети на висину његовог бића? Сви наравно сматрамо те силе за нешто високо, и то нам не да ни помислити, да је човек у стању и замислити какву већу од те части. И зато би се ето могло са више права пребацити високоумље онима који мене ради њега укоравају. Та не би они о другима тако ни посумњали, кад најпре они сами не би презирали ту ствар као ствар која није вредна пажње.