Аутор: Српска православна црквена општина Линц
Страна: 204
► Остали детаљи

ПРЕДГОВОР

Никодим Агиорит (1748-1809) био је монах манастира Дионисијата у Светој Гори Атонској. Као писац заузима видно место у историји аскетске књижевности. У сарадњи са коринтским епископом Макаријем објавио је 1782. године у Венецији избор текстова из светоотачких и аскетских списа под називом Филокалија (Добротољубље). То је и данас књига преко које се монаси упознају са најлепшим одељцима аскетске књижевности.

Проучивши практику духовног усавршавања како код источних тако и код западних монаха, Никодим Агиорит је објавио у Венецији 1796. године и своју другу књигу Аоратос полемос (Невидљива борба). Та књига представља универзално хришћанско искуство о начину духовног усавршавања.

Пре неколико година (31. маја 1955.) Васељенска патријаршија донела је одлуку да се Никодим Агиорит, због свога светог живота и велике помоћи коју је својим списима указао хиљадама душа које се спасавају, уврсти у ред светитеља Православне цркве.

Дело Никодима Агиорита популарисао је у нашем словенском свету прво његов савременик Пајсије Величковски (1722-1794). Отац Пајсије је био Украјинац, подвизавао се најпре у руском скиту Св. Илије на Атону, а затим је прешао у манастир Њамцу (Молдавија), одакле је живо радио како у Русији тако и у Румунији на оживљавању атонских монашких традиција. Он је већ 1793. године приредио словенскоруско издање Добротољубља које је те године штампао у Петрограду. Касније је проширено издање Добротољубља издао на руском језику у 5 великих томова епископ Теофан Затворник. Епископ Теофан је превео на руски и Невидљиву борбу.

Даровити млади српски монах Јован Рапајић (1910- 1945) дао је иницијативу да се Невидљива борба преведе с руског и на наш језик, што је још пре двадесетак година и учињено. Умножена на писаћој машини у десетину примерака, Невидљива борба се читала по нашим већим манастирима као поучно штиво за монахе и монахиње.

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР, 3

ПРВИ ДЕО

У чему се састоји хришћанско савршенство? До савршенства се долази борбом. »етири неопходна средства за борбу, 7
Никада се и ни у чему не смеш уздати у себе нити веровати себи, 10
Уздај се једино у Бога, 13
Како се може знати да неко живи с надом у Бога и не узда се у себе, 15
Погрешно је сматрати превелику тугу због учињеног греха за врлину, 16
По чему се још познаје да се неко не узда у себе него да је сву наду положио на Бога, 16
О вежбању ума, 18
Зашто судимо неправилно и како ћемо доћи до правилног суђења?, 19
О чувању ума од некорисног знања и празне радозналости, 20
Како ћеш навикнути вољу да све чини с циљем да служи Богу, 22
Како ћеш управљати вољу да у свему жели да служи Богу, 26
О двема вољама у човеку и борби између њих, 26
Како се треба борити против своје чулне воље и шта ваља предузимати да нам врлина постане навика, 29
äта да се чини ако виша , разумна воља буде наизглед потпуно побеђена нижом вољом и злим духом, 34
Борба се мора водити храбро и непрекидно, 37
Како се Христов војник мора изјутра спремити за борбу, 39
Којим редом да савлађујемо своје страсти, 42
Како ћеш савлађивати страсти које изненада наиђу, 43
Како ћеш савлађивати телесне страсти, 45
Како се треба борити против немарности, 50
О правилном коришћењу чула, 54
Како нас ствари које видимо могу подстаћи на размишљање о оваплоћењу спаситеља и о тајнама његовог живота, страдања и смрти, 59
Како ћеш из спољних утисака извући моралне поуке, 61
Општа упутства о употреби чула, 64
Како ћеш управљати језиком, 68
Како се треба борити против навале сећања, 71
Ако жели да победи духовне непријатеље, Христов војник мора по сваку цену да избегава узрујаност и душевни немир, 76
äта треба да ради онај који је рањен у борби, 78
Поредак кога се зао дух држи у борби и како он заводи људе разних духовних стања, 81
Како зли дух утврђује грешнике у робовању греху, 81
Како зли дух задржава у својим мрежама људе који су увидели сву беду свога положаја и желе да се ослободе, али не приступају делу
ослобођења и зашто се наше добре намере често не приводе у дело, 82
О замкама злог духа против оних који су пошли добрим путем, 85
Како зли дух одвраћа од добрих дела и како их квари, 88
Како зли дух и саме врлине обраћа на штету човека, 92
Још неколико упутстава како се побеђују страсти и долази до врлине, 98
Којим се редом стичу врлине, 101
Каква су расположења потребна за стицање врлина и како врлина прелази у навику, 103
У врлинама се ваља вежбати усрдно и непрекидно, 106
Не избегавај случајеве када ти се даје прилика да учиниш добро, 107
Радуј се када ти се даје прилика да учиниш добро, особито ако је то скопчано с тешкоћама, 108
Како се у различитим приликама може напредовати у једној истој врлини, 112
Како се ваља вежбати у једној врлини и који су знаци да смо у њој напредовали, 113
Није добро одвећ желети ослобођење од невоља које трпимо, него се треба потпуно предавати вољи божјој, 116
»увај се наопаких савета злог духа и не претеруј у подвизима, 118
Строго суђење о ближњима долази од високог мишљења о себи и под утицајем злог духа, како да победимо ту склоност, 120
О молитви, 123
О умној или унутрашњој молитви и њеним облицима, 126
Како ћемо научити да се тако молимо, 128
О молитви коју само човеково срце саставља, 131
О молитвеним уздасима Богу, 133
О молитви Исусовој, 135
Помоћна средства за успевање у молитвеном подвигу, 139
Део молитве у невидљивом рату, 142

ДРУГИ ДЕО

О тајни светог причешћа, 147
Како треба примати свету тајну причешћа, 148
Како се размишљањем о светој тајни причешћа распаљује у нама љубав према Богу, 149
О духовном причешћивању, 153
О благодарењу Богу, 155
О преданости вољи Божјој, 156
О топлини и хладноћи срца, 158
О чувању и испитивању савести, 165
О спремању за борбу са злим дусима у часу смрти, 169
О четири искушења у часу смрти, 171
Прво искушење - губљење вере - начин борбе са њим, 171
Друго искушење у часу смрти - очајање, 172
Треће искушење у часу смрти - сујета, 174
Четврто искушење у часу смрти - привиђења, 174
О духовном миру срца, 175
Како ћеш очувати унутрашњи мир, 177
Мир се постепено усељава у срце, 178
Да би се задобио мир срца треба избегавати почасти и волети смерност и сиромаштво, 179
Неопходно је да душа пребива у самоћи да би је Бог испунио својим миром, 181