Аутор: приредила Добрила Ђурић
Страна: 80
► Остали детаљи

Преподобном оцу Тадеју

Тропар, глас 1.

У Витовници житељ и у телу анђео, чудотворац показао се јеси богоносни оче наш Тадеју. Постом, бдењем, молитвом, трпљењем примио си небеске дарове да исцељујеш душом и телом, и оне који ти прибегавају вером.

Слава Ономе који ти даде моћ,
Слава Ономе који те прослави,
Слава Ономе који преко тебе, молитвениче мили, свима нама грешнима даје исцелење.

Аутор тропара брат у Христу В. Р.
из Лелића.

Молитве преподобног оца Тадеја

Помози свакој души, па и мене не заборави Господе. Помози да сви имају мир и да те воле као што те воле Анђели и дај и нама снаге да те тако љубимо као што те љуби мајка твоја Пресвета и Анђели свети Твоји. Дај и мени ту снагу да те силно волим.

Буди супарник, Исусе мој, супарницима мојим, узми оружје и штит и дигни се мени у помоћ. Нека се постиде и посраме они непријатељи моји, нека се одбије натраг и постиди онај који ми зло хоће. Владичице, Богомајко, не допусти да поклекнем пред непријатељем и да ме победи.

САДРЖАЈ

Предговор, 7
Увод, 9
Савети о здрављу и лечењу болести, 15
Духовни савети, 35
Свети Отац Тадеј Витовнички затворник, 66
Додатак - 20 биљних рецепата старца Гаврила, 71

Молитва

Анђеле, чувару мој, сачувај ме у сенци крила својих од непријатељских стрела и мачем својим порази их и отерај од мене.

Предговор

Отац Тадеј је још за живота сматран за светог старца, не само по мом, већ и по мишљењу многих других људи. Чак верујемо да је крајем XX века био највећи свети старац на нашој пла-нети. О њему се скоро све зна. Рођен је у селу Витовници 19. 10. 1914. године. Дошао је на свет док му је мајка била на вашару у Петровцу на Млави. Добила је болове изненада и родио се као „седманче“. Хтели су одмах да га крсте, јер није отварао очи. А говорио је: „Када су ме крстили, одмах сам прогледао!" Хтели су да му дају неко модерно име, али је једна старија жена одмах рекла да га зову Томислав, јер је тога дана био Свети Апостол Тома. И тако је остало да се зове Томислав. Његови родитељи су били скромни земљорадници - Штрбуловићи. Родио се када је његовим родитељима тачно пре годину дана умрла двогодишња кћерка, њихово прво дете. Зато су родитељи узели да славе Светог Апостола Тому, поред њихове славе Светог Јована. Ја сам једне године за ту славу из Београда, уз помоћ своје пријатељице, донела све што је потребно за славу. Он је тако био дирнут тиме, да не умем да поновим речи које ми је упутио. Све нас је предивно благосиљао. Сада и ја славим Светог Апостола Тому због њега. За славу је рекао да је у крајњој линији довољан само славски колач да се сече у цркви. Узела сам из захвалности према њему и Светог Јована Крститеља да славим.

Добрила Ђурић
Бели Поток


Увод

Мало је речи да сам велики поштовалац оца Тадеја. Од првог сусрета заволела сам га душом и срцем. Била сам међу најревноснијим по-клоницима манастира Витовница. Од 1986. до 2000. године, била сам у манастиру 188 пута. Записала сам сваку моју посету манастиру, као и многе очеве поуке и савете, са његовим благословом. У Витовницу сам одлазила сама, или у друштву, а једно време сам била вођа групама из Београда које су долазиле аутобусом.

До сусрета са оцем, моја вера је била сасвим површна. Онда сам упознала мајку и ћерку које су познавале оца Тадеја. Рекле су ми да иду код једног духовника који може много да помогне људима у невољи. Рекли су ми још да је видовит, да може да види сав мој живот и да ме посаветује шта да урадим. Нисам веровала. Нисам могла да замислим да постоји неко ко може да зна све о мени. Имала сам много проблема и оне су ме убедиле да пођем са њима. To је било на Малу Госпојину, 21. септембра око 1980. године.

Док смо се возиле колима према Витовници ја сам целим путем негодовала и готово исмевала њихове тврдње о очевој видовитости. Касније ћу сазнати да се та особина, то јест дар, назива прозорљивост и да га имају велики Православни духовници.

Оца Тадеја смо затекле у Цркви. Прво је разговарао насамо и читао молитву мојим сапутницама, а онда мени. Запазила сам да је отац у молитви изговорио речи „избави ме од смрти“ и још неке сличне које никада нисам чула, нити сам могла да их поновим, а онда смо попричали. Рекао ми је: „Када сам био мали, било ми је много тешко, хиљаду пута сам могао умрети", итд. Ја сам се одједном сетила да су ми моје познанице рекле: „Пази, када ти буде говорио, некоме се догодило то и то, то се односи на тебе“, и онда сам га упитала: „Оче, ви то причате о мени?“ Он је само климнуо главом.“ Преко хиљаду пута си требала да умреш, али Бог те је спасио, то је доказ да те воли“, рекао ми је.

После пола године, откако сам познавала оца Тадеја, рекао ми је да имам рак дебелог црева. Ја сам тада била смирена, као да ми је рекао нешто лепо, као да ћу добити неки поклон. Он је све могао да измоли од Господа, па и то да будем сасвим смирена. „Петнаест месеци немојте да једете месо, а после како хоћете", рекао ми је. Тога дана, када ми је рекао да имам рак, донео је из своје келије књигу од др Сатиларија, америчког лекара италијанског порекла, који је имао рак и у тој књизи дивно описао свој случај. Када је престао да једе месо излечио се. Али, почео је поново да једе месо и опет се тешко разболео. Када ми је предавао књигу др Сатиларија, рекао је присутнима: „Она he ми вратити књигу и излечић е се“, и ја схватим да је то прозорљив свети старац.

Леукемија није рак крви, тврди отац Тадеј, него је штитна жлезда оболела. Један младић, болестан од леукемије, био је са родитељима код оца, и отац им је рекао да му никако не дају месо да једе, и да ће оздравити. Тако је и било. Познајем ту породицу. Нисам ни слутила да сам болесна. Пошто ме ништа није болело, нисам одмах послушала савет оца Тадеја да не једем месо. Насгавила сам да једем све. Радила сам у фабрици текстила и тамо сам јела у мензи. После шест месеци, пошто сам сазнала да имам рак, почео је стомак да ме боли, прво ме је болело само дању, а ноћу сам спавала, a онда, после кратког времена, почео ме је болети и ноћу и тада сам озбиљно схватила шта ми је отац Тадеј рекао и почела сам да се лечим. Изгледала сам лоше, кожа ми је била бледа, црне и жуте боје. Престала сам да једем месо, јела сам само посну храну. Првих десет дана сам све сама кувала, свакога дана, свеже, на води, без уља, без соли, за доручак, ручак и вечеру. Воду сам доносила са Авале, извор Сакинац, њу сам пила и у њој сам кувала. Јела сам црни хлеб. Шећер нисам јела, понекад мало жутог шећера. Јела сам и свеже воће и поврће, у почетку оно које сам имала, а после сам јела само непрскано, наше домаће воће и поврће (јабуке, шљиве, шаргарепу...). Тих првих десет дана нисам јела пасуљ. Десет дана после дијете престао је да ме боли сгомак а кожа ми је била жуте боје. Онда сам почела да једем и јела са уљем а касније сам почела јести и чорбу од пасуља и рибу и тако сам радила свих петнаест месеци. Повремено сам пила чајеве од коприве, нане и камилице.

Жене које су ме познавале говориле су: ,Јадна Добрила, умреће.“ Али ја сам знала да ћу оздра-вити и нисам се плашила ничега. Молила сам Бога да ме излечи, вера ми је била јача, јер сам срела оца Тадеја и потпуно сам била убеђена да ћу оздравити. Нисам ниједном посумњала у оздрављење. И тако је и било.

После петнаест месеци ништа ме више није болело, осећала сам се потпуно здраво. Неки Београђани су у то време питали оца Тадеја за мене, како ми је сада, а он је рекао: „Потпуно је здрава“. После тих петнаест месеци, када сам јела пилећу супу, она ми је смрдела на крв. Наставила сам и даље да се тако храним, нисам јела месо и месне прерађевине, само сам преко зиме узимала мало чварака и ништа више. Тако је било више од двадесет година, све до пре две године, када сам поново почела да једем свашта. Рак ми се вратио. Опет ме је болео стомак, као и први пут тада сам се лечила на други начин - Пролом водом. Два, три месеца сам је пила и у њој сам кувала, ништа свеже нисам јела, ни свеже воће, ни свеже повр-he. Све сам кувала у Пролом води. После тих два, три месеца, престала сам да пијем Пролом воду и да је користим за кување, али сам још један месец кувала све што сам јела у обичној води, да би Пролом вода изашла из организма.

Од оца Тадеја сам научила много о лечењу рака и других болести. Постала сам послушно духовно дете оца Тадеја. У сусретима са њим оживела је моја вера. Сусрет са њим проузроковао је у мојој души сусрет са живим Богом. Што год ми је касније рекао, послушала сам. Када ми је рекао да напустим Београд, одмах сам продала стан и преселила се у мајчину кућу под Авалом, где и данас живим. Моја љубав и одушевљење за оцем, уб рзо су постали познати многим верујућим људима из цркве Светог Ђорђа на Чукарици и многима са Бановог Брда где сам становала. Одмах сам пожела да водим своје познанике у Витовницу и многи су постали верујући, или су утврдили своју веру и постали духовна деца оца Тадеја.

Када сам била са оцем Тадејем у манастиру Манасија (између 1985. и 1990. године) добила сам благолов да говорим људима о раку. Отац Тадеј ми је тада рекао: „Многи ће се излечити следе-ћи твој пример“.

Ја ово и пишем да би људи себе излечили и да се не би плашили када сазнају од чега су болесни. „То је као нека скрамица“, каже отацнека људи иду у Цркву, јер се тамо смирују, а када смо смирени, сви наши органи правилно раде. Богу да се моле, Богомајци, да посге, (не значи да гладују ако посте), да се причешћују и све ће бити добро.“

Отац је саветовао да Мајку Божију називамо Богоматером како то чине Срби у Црној Гори или Богомајком, а не Богородицом, јер је то облик који употребљавају Хрвати и римокатолици. Све ово пишем из захвалности оцу Тадеју који је истински саосећао са напаћеним људима, као што сам била и ја, и који је и помогао многима као и мени.

Добрила Ђурић, Бели Поток