Свети Петар Атонски у византијској и јужнословенској традицији
Пред писцима који покушавају да објаве „оно што је човек дужан ради љубави Божје чинити насамо” (Свети Онуфрије) налазе се неколика решења. У кратком
Житију Павла Тивејског Свети Јероним своју намеру експлицитно ограничава на то да исприча почетак и крај Павловог живота, јер о његовој „средњој доби нико од људи не може знати ништа”. С друге стране, Свети Атанасије Александријски главну пажњу посвећује унутарњем развоју Антонијеве личности, који је наративно приказан као борба за савршенство. У овако постављеној причи аскета више није једино лице: његова духовна борба постаће права, каткад натуралистички приказана битка против чудовишних нападача. Ову концепцију, попут многих подвижничких житија, следи и Житије Светог Петра Атонског. Међутим, писац Никола свог јунака додатно профилише: велики светитељи и Богородица од почетка наговештавају и одређују његов аскетски пут, анђео-хранитељ га не напушта до смрти, овај „скривени слуга Господњи” на посебан се начин објављује свету, а потом бива прослављен по својим чудотворним моштима.
Попут хагиографа Николе, и наш Теодосије је три столећа касније видео „беспорочан, безметежан, бесплотан и бестелесан, скоро анђеоски” живот светогорских испосника и истакао га као врхунски узор свакоме монаху. Уопште није искључено да је, пишући ове редове у Житију Светог Саве, мислио и на првог атонског пустиножитеља. Доиста, Свети Петар, „атонско светило”, који је све превазишао „светлошћу трпљења”, како га је доцније видео и песник Генадије, наставио је да обасјава тесни и мукотрпни, али изабрани и жељени пут светогорских и свих осталих будућих подвижника
Детаљни подаци о књизиНаслов: Свети Петар Атонски у византијској и јужнословенској традицији
Издавач: Čigoja štampa
Страна: 206 (cb)
Povez: meki
Писмо: ћирилица
Формат: 24 cm
Година издања: 2020
ИСБН: 978-86-531-0611-9