Свети праведни Јован Кронштатски: У успоменама савременика
Уместо предговора Митрополит Венијамин (Федченков)
Из књиге "Отац Јован Кронштатски" ВЕЛИКИ ЧОВЕК
Живот Јована Кронштатског, што се тиче нарочитих догађаја, једноставан је и није богат чињеницама, и уопште, био је познат онима који су га поштовали и познавали. О њему је било написано више књига и брошура, нарочито при крају његовог живота. Можемо га испричати у неколико речи: син црквењака, учио је у духовној школи и богословији, а потом и у духовној академији, да би затим био постављен за свештеника у Кронштату, граду по коме је и добио своје славно име. Служио је ту непрекидно 53 године. Био је вероучитељ у градској гимназији 27 година. Ту је и преминуо у 80-тој години свога живота. "То је све!" - како је једноставно он сам, једном завршио своју ауто биографију.
Па ипак, његова слава у целом руском народу, чак и изван граница, била је тако велика, да не можемо навести ниједно име које би му било равно по популарности: ни међу архијерејима, ни уопште међу свештенством кроз целу историју Руске Цркве. А да и не говоримо о слави световних људи. Ево шта је један од најпознатијих публициста његовог времена, писао после његове кончине: "Умро је заиста изузетан човек, можемо рећи јединствен по блискости народном срцу. Колико је само наших великана умрло: Достојевски, Тургењев, Чајковски, Мендељејев, а да је њихова смрт одјекнула само у уским културним круговима, уопште не продирући у широке народне масе. Далеко је јаче одјекнула смрт знаменитих војсковођа Суворова или Скобељева, носилаца народног херојства, но, њихова имена су мање славна и скоро непозната међу женским делом становништва. Само светитељ обједињује све помисли народне, сву љубав оне половине нације која најбоље воли - жена... Ни један човек у Русији није задобио толико свеопштег поштовања, као кронштатски баћушка. Чак и робијаши, осим малог броја оних, који су избрисали име Божије из своје душе, знају о оцу Јовану, његов лик светли у њима, као свећа пред иконом савести... Отац Јован је интересовао више од било кога другог, психолошки центар руског живота".
Тешко да бих могао изрећи јаче речи у част тог вели- ког човека, од ових које је изрекао потпуно светован човек - Михаил Осипович Мањшиков (нека са благодарношћу буде поменуто његово име), у највећим новинама тог времена ("Новоје времја").
И други савремени писац, Василиј Васиљевич Розанов, човек ретког талента и проницљивости, у тим истим новинама (Вр. 11775) писао је следеће: "Отац Јован Кронштатски, представља једну од најзначајни- јих личности у руској историји 19. века. Заједно са све- тим Филаретом, митрополитом Московским, предста- вља највишу тачку нашег црквено-религиозног развоја. И обојица стоје поред трећег великог старца, Сера- фима Саровског... Обе те личности предивно допуњава о. Јован Кронштатски, народни свештеник, народни старац, чији су дани протекли у масама људи, усред вреве, клицања народних маса, на улицама и у приватним кућама, и који су били испуњени делима милосрђа, помоћи и чуда. Јовану Кронштатском је била дарована од Бога хришћанска сила - дар да помогне, да исцељује молитвом, онај дар о коме су чудесне легенде дошле до нас из древног хришћанства и кога је Русија 19. века била очевидац и сведок".
Била је то личност, која се уздигла високо изнад просечног нивоа и у којој је заиста било нешто чудесно и натприродно.
Без обзира да ли тај удео натприродног био велики или мали, неспорно да је он заиста постојао у њему. И управо је то и узбуркало око њега те неуобичајене таласе, којих смо били сведоци... Управо присуство тог опипљивог, очигледног дара од Бога, тј. надљудског, и подигло је око Јована Кронштатског неописиво узбуђење: људи су хрлили ка њему као живом сведоку небеских сила, као живом знаку тога, да су Небеса жива, божанствена и благодатна. Све је то тако природно! Све је то уобичајена историја религије на земљи!.. Јован Кронштатски је за своје и за наредна поколења представљао личног сведока истинске вере, наше вере, руске, православне; он је "доказао веру" лично, тако што се молио и долазило је до исцељења!
У томе је његов највећи значај за народ, та лична благодат и целебност. Он је постао вођа веровања, васкрситељ вере; он је подигао талас религиозности у народу.
Намерно сам навео речи двојице великих светских публициста о о. Јовану, да би читаоцу показао непристрасна историјска сведочанства о њему, свуда тамо где је тада било штампе. Нико није осумњичио те људе за лицемерне похвале: зашто би они то радили?! Напротив, тих година (1905-1908) сваки осврт на религиозне теме сматрао се друштвеним прекршајем, срамотом, мрачњаштвом, потврдом глупости.
И упркос томе, ти људи су се усудили да подигну глас. Тим пре је разумљиво, када су о о. Јовану похвално говорили људи који су му били блиски и који су га ватрено волели.
И мада су њихова имена мало коме позната, ипак, послушајмо њихове речи о њему: њихово мишљење је посебно вредно, и строго говорећи, чак вредније од мишљења знаменитих публициста, зато што су они изражавали не само своја осећања и мишљења, већ и општенародна, сверуска. Још дубље можемо рећи: ти непознати или сада заборављени представници миз градске управе", "из кметства", "из грађанског друштва", "из војног и морнаричког свештенства", "из класичне гимназије", "из Дома радништва", - сви су они говорили у име црквеног народа, како из редова интелигенције, тако и из "простих", или, једноставније говорећи, из Цркве.
И због тога је веома драгоцено њихово изражавање свеопштих осећања.
Навешћу неколико одломака из говора и ко их је изговорио, на дан празновања 50-то годишњице пастир- ског рада о. Јована, 12. децембра 1905.Г.:
"Нема кутка у нашој пространој отаџбини, где није доспела Ваша несебична помоћ унесрећенима" (од Министарства за сиротињу).
"Ваше име, Ваша пастирска делатност, Ваша свеобухватна љубав, Ваша молитва благопријатна Богу и спасоносна за људе... свуда, као свеосветљујуће, све- грејуће сунце, привлачила је и привлачи к себи све православне хришћане... како блиске тако и далеке, из свих крајева простране Русије па чак и изван граница... Сви су стремили и стреме да погледају на Вас као на јарко, премило сунашце,... да задобију милост Божију, избављење од душевних и телесних мука, тегоба и болести" (од свештенства).
"У нашој великој Отаџбини не постоји такво место, у коме не знају за оца Јована Кронштатског, и наш православни народ већ је одавно оценио Вашу светлу делатност" (од градског одбора).
"Историја духовног живота народа гради се, не од стране маса, већ од малобројних изузетних личности, свесних носилаца и ватрених изразитеља идеја, око којих се, као око знамења, окупљају масе. Не може бити сумње у то да ће таквим историјским личностима непристрасни суд потомства прибројати и Вас, јер већ и сада народ у Вама види изузетну личност и изговара Ваше име са изузетним поштовањем, а "глас народа је глас Божији".
Која је реч написана на том барјаку, с којим Ви пастирствујете, наш достојњејши и вољени представник, живи образац савременог пастирства, чије име је постало синоним за баћушку, пастира сверуског? На том барјаку написана је једна реч: "светост". И управо је то оно, што је сабрало око Вас милионе руског православног народа, који носе идеал светости у ризницама своје душе, увек спремног да се поклони ономе, у коме види оваплоћење тог идеала... Пастироначалник Христос, пројавио Вас је изабраним сасудом благодати... Верујућа Русија види то и стреми да ступи с вама у општење. Хиљаде богомољаца непрекидно, одасвуд, иду у Кронштат, како би Вас замолили да се помолите за њих, да чују речи утехе, да добију Ваш благослов, милиони се поучавају Вашим штампаним радовима, у којима се јасно одражава огањ вере и ревности по Богу, који гори у Вашој души" (Од Друштва за ширење руске православне просвете).
"Кроз Вас, - говорио је један од водећих петербуршких пастира, протојереј В. Ј. Михајловски, на 30-то годишњицу баћушкиног служења (1884), - вера православних јача, а неверје се разобличава... и сва Црква Христова се радује, што није остала ускраћена преподобних на земљи... Опростите нам, доброчинитељу наш, подвижниче Божији, што смо се осмелили да Вас пред Вама описујемо. Нека би живели, пастиру наш добри, дуго, дуго на славу Божију, на спасење ближњих. Ми врујемо да Ваша молитва може много пред Богом (Јак. 5, 16)".
И о. Јован је сам увиђао, да у лицу свих који су га поштовали, говори исти онај глас Цркве, за коју је он живео и којој је служио. Као одговор на поздрав крон- штатског градоначелника, на дан четрдесетогодишњице служења, баћушка је рекао: "Чиме сам ја заслужио такву нарочиту пажњу, такво поштовање, такву срдачну љубав? Пред тим питањима ја смирено обарам мој поглед... У том акту јавне захвалности мени, ја видим... љубав према Светој Цркви и нашој драгој отаџбини... Једнодушно торжество наше ја схватам као црквено и друштвено јединство наше... Ја сам као и ви, пријатељи, члан Цркве и Отачаства, живи члан у живом органском телу, колико сам могао живео сам и делао у њему на црквено-друштвену корист; и што сам добро урадио, то приписујем Богу... Нека буде слава Богу за све, слава нашој црквено-друштвеној заједни- ци, слава хришћанској вери и врлини, које чине слав- ним оне који их поседују, и за живота и по смрти "• Цр- ква је кроз уста својих чада прослављала свог члана и пастира. А Црква, пре свега православни народ, као Тело Христово, јасно је осећала и схватала: кога и због чега поштује у личности о. Јована. Чак су крон- штатски песници - богомољци, стиховима о баћушки изразили не своје, већ мишљење народа, глас целе Цркве Божије. А њен је глас јачи, драгоценији и истини- тији од свих других гласова. Зато сам и сматрао за потребним да на самом почетку животописа о. Јована наведем речи оних који га поштују.
Али, дошло је време, када су те народне похвале и изјаве које славе великог пастира, биле изнесене и са врха цркве кроз одлуку Светог Синода као високог органа црквене власти. То је било уприличено поводом четрдесетодневног помена почившег светилника. Иницијатива за званичним признањем потекла је од императора, који је у свом обраћању митрополиту Антонију од 12. јануара 1909.Г. између осталог писао следеће: "Неиспитљивом Промислу Божијем било је угодно, да угаси велики светилник Цркве Христове и молитвеника земље Руске, од целог народа поштованог пастира и праведника, оца Јована Кронштатског..." И желећи да "да достојан израз опште жалости", предлаже "свеопште молитвено помињање почившег, - сваке године обележавање дана кончине оца Јована. Нека Свети Синод стане на чело тог подухвата, унесе светлост утехе у народну жалост и започне, за вечна времена, живи источник надахнућа будућих свештенослужитеља и предстојатеља Олтара Христовог на свете подвиге многотрудног пастирског делања".
Као одговор на тај проглас, Свети Синод је одлуком од 15. јануара наложио: да се у целој Русији на четрдесети дан, 28. јануара, служе заупокојене литургије и парастоси почившем; "установити убудуће, сваке го- дине, на дан кончине о. Јована, 20. децембра, његово помињање; направити и поставити у духовним школа- ма његове слике, саставити и предавати животопис почившег итд. Све се то чини ради: слављења тог великог светилника Цркве Христове и молитвеника земље Руске". А осим тога, и Просветни савет при Светом Синоду одлучио је (14. јануара) да узме учешћа у одавању признања и поштовања почившег, разашиљу- ћи слике и по парохијским школама. Уз то су биле наведене велике заслуге о. Јована, чији део ћемо навести:
„У његовој личности угасио се јарки светилник Цркве. Он је целога себе предао на служење Светој Цр- кви и драгој отаџбини, свим ожалошћеним и страдајућим. Његов благотворни пастирски утицај, простирао се по целој Русији, па чак и изван њених граница. Цео руски православни народ поштовао је о. Јована као праведника, веровао у његове молитве и заступништво пред Богом... За све је он био луча вере и живота... Зато његова кончина представља велики догађај у нашој Цркви и Отачаству".
Зато је од издавачке комисије Просветног савета било поручено да се штампа 40000 слика почившег и да се разашаље по целој Русији. А у богословијама "при спровођењу практичног руковођења за пастире заједно са излагањем погледа отаца и учитеља Цркве на пастирство" придружена су и гледишта о. Јована. Осим тога, ширене су и књиге, брошуре о пастирском раду и "личном животу пастира", како за свештенослужитеље, тако и "за руковођење мирјана ка богоугодном животу".
Ето где је био узнесен скромни кронштатски пастир: међу личности "отаца и учитеља Цркве".
Тако се и црквена власт прикључила свенародном поштовању о. Јована: утврдила, ојачала и благословила његово свецрквено помињање као "светилника Цркве" и чудотворца - "праведника", веру "у његове молитве и заступништво пред Богом".
На овоме би се у погледу прослављања сада зауставили: од мирских писаца, кроз свенародно поштовање, до одлуке више црквене власти, кроз све то, већ је о. Јовану постављен црквени споменик и на њега постављен венац славе, по речима апостола Павла, којима говори о себи, али која се могу применити и на новог "праведника": Подвигом добрим сам се подвизавао, трку свршио, веру очувао, а сада ми се припрема ве- нац правде, који ми даје Господ, праведни Судија у онај дан; и не само мени, већ и свима који су Га заволели (Христа Спаситеља) (2 Тим. 4. 7-8).
Ипак ћу се дрзнути и од свог недостојанства уплести у тај венац малену гранчицу хвале. О томе ћу подробније да испричам касније. Сада ћу да испричам о једном свом утиску. Само сам једном имао прилику да саслужујем о. Јовану на литургији у Андрејевском саборном храму. И када је она почела, погледао сам на њега; одједном ме је прожела мисао, или тачније, виђење, созерцање, осећање, које се у магновењу формулисало у моме уму следећим речима: "Какав си ти духовни великан!"
Ни данас не могу да објасним како и зашто ми је дошло то спознање. Али мени је било савршено очигледно, јасно, неоспорно, колико се ми не можемо упоредити са њим, колико је висок, савршен, свет. Почео је да ме обузима страх несигурности. И ја, како бих се заштитио од снаге његовог духа, невољно сам заклонио доњи део свог лица служебником, настављајући да созерцавам страшну узвишеност баћушке.
И одједном је испружио своју леву руку ка мојој књижици и са снагом рекао: "Не размишљај! Моли се!"
Дошао сам к себи. Нисам имао никакво виђење. Само сам савршено јасно осетио колико је он заиста велики човек. И како сам ја мален, ништаван, грешан. И мада се никаквим речима не може изразити та узвишеност, коју су доживели хиљаде њих видећи о. Јована, јер се доживљено не може исказати језиком, ипак ћу се трудити да ту узвишеност искажем колико је то могуће.
... Ову прву главу сам намерно посветио завршном венцу његовог живота, зато што сам хтео да одмах уведем читаоца у осећање неуобичајене узвишености, величине тог чудесног човека, кога смо видели својим очима. И на тај начин заинтересујем читаоца за даљи опис великог праведника наших дана…
САДРЖАЈ
Уместо предговора
Митрополит Венијамин (Федченков)
Из књиге "Отац Јован Кронштатски"
Велики човек, 7
СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ О САМОМ СЕБИ
Аутобиографија, 15
Разговор са Сарапуљским пастирима, 16
Реч на празник преподобног оца нашег Јована Рилског, 24
УСПОМЕНЕ САВРЕМЕНИКА
Игуманија Таисија (Солопова)
Разговори протојереја Јована са игуманијом Таисијом
настојатељицом Леушинског манастира Светог Јована Претече, 31
Свештеник Василиј Шустин
Из књиге "Запис о о, Јовану Кронштатском и о Оптинским Старцима"
Отац Јован Кронштатски, 63
Епископ Михеј (Алексејев)
О кончнни оца протојереја Ј.И. Сергијева, 73
Епископ Серафим (Чичагов)
Слово пред помен па четрдесети дан
од кончине оца Јована Кронштатског, 81
Протојереј Павле Левитски
Из књигс "Протојереј Јован Иљич Сергијев Кронштатски", 91
Старац Силуан (Антонов)
Из књиге "Живот и поуке"
О оцу Јовану Кронштатском, 103
Митрополит Нестон (Анисимов)
Из књиге "Моје успомене"
Исцељење матушке, 105
Апхиепископ Евдоким (Мешћерски)
Из књиге "Два дана у Кронштату"
На Литургији, 111
Николај Н. Животов
Из књиге "Отац Јован Иљич Сергијев Кронштатски,
протојереј Андрејевског храма"
Сила оца Јована, 117
Сергеј В. Животовски
На север са оцем Јованом Кронштатским, 125
Вера Т. Верховцева
Отац Јован Кронштатски у успоменама његове духовне кћери, 197
Давнд А. Озеров
Отац Јован Кронштатски, 215
Александар Зибин
Из књиге "Јован Иљич Сергијев,
Протојереј, кључар Кронштатског Андрејевског храма"
Дан оца Јована, 231
Јаков И. Зарницки
Пчтовање о. Јована Кронштатског по
Шексни и Волги у лето 1893,г, 241
Проф, Иван А. Сикорски
Отац Јован Иљич Сергијев Кронштатски
и његов боравак у Кијеву, 257
С. И. Цветков
Из књиге "Отац Јован Иљич Сергијев (Кронштатски)
и чудотворна сила њсгове молитве"
Путовање у Харков, 267
Исцељење пијанца, 271
Слепи певач, 282
Посета оца Јована Кронштатског граду Казању, 285
Руфина Г. Шемјакина
Посвсћено светлој успомени на почившу супругу оца Јована
Јелисавету Константиновну Сергијеву, 293
Из књиге "Отац Јован Кронштатски" ВЕЛИКИ ЧОВЕК
Живот Јована Кронштатског, што се тиче нарочитих догађаја, једноставан је и није богат чињеницама, и уопште, био је познат онима који су га поштовали и познавали. О њему је било написано више књига и брошура, нарочито при крају његовог живота. Можемо га испричати у неколико речи: син црквењака, учио је у духовној школи и богословији, а потом и у духовној академији, да би затим био постављен за свештеника у Кронштату, граду по коме је и добио своје славно име. Служио је ту непрекидно 53 године. Био је вероучитељ у градској гимназији 27 година. Ту је и преминуо у 80-тој години свога живота. "То је све!" - како је једноставно он сам, једном завршио своју ауто биографију.
Па ипак, његова слава у целом руском народу, чак и изван граница, била је тако велика, да не можемо навести ниједно име које би му било равно по популарности: ни међу архијерејима, ни уопште међу свештенством кроз целу историју Руске Цркве. А да и не говоримо о слави световних људи. Ево шта је један од најпознатијих публициста његовог времена, писао после његове кончине: "Умро је заиста изузетан човек, можемо рећи јединствен по блискости народном срцу. Колико је само наших великана умрло: Достојевски, Тургењев, Чајковски, Мендељејев, а да је њихова смрт одјекнула само у уским културним круговима, уопште не продирући у широке народне масе. Далеко је јаче одјекнула смрт знаменитих војсковођа Суворова или Скобељева, носилаца народног херојства, но, њихова имена су мање славна и скоро непозната међу женским делом становништва. Само светитељ обједињује све помисли народне, сву љубав оне половине нације која најбоље воли - жена... Ни један човек у Русији није задобио толико свеопштег поштовања, као кронштатски баћушка. Чак и робијаши, осим малог броја оних, који су избрисали име Божије из своје душе, знају о оцу Јовану, његов лик светли у њима, као свећа пред иконом савести... Отац Јован је интересовао више од било кога другог, психолошки центар руског живота".
Тешко да бих могао изрећи јаче речи у част тог вели- ког човека, од ових које је изрекао потпуно светован човек - Михаил Осипович Мањшиков (нека са благодарношћу буде поменуто његово име), у највећим новинама тог времена ("Новоје времја").
И други савремени писац, Василиј Васиљевич Розанов, човек ретког талента и проницљивости, у тим истим новинама (Вр. 11775) писао је следеће: "Отац Јован Кронштатски, представља једну од најзначајни- јих личности у руској историји 19. века. Заједно са све- тим Филаретом, митрополитом Московским, предста- вља највишу тачку нашег црквено-религиозног развоја. И обојица стоје поред трећег великог старца, Сера- фима Саровског... Обе те личности предивно допуњава о. Јован Кронштатски, народни свештеник, народни старац, чији су дани протекли у масама људи, усред вреве, клицања народних маса, на улицама и у приватним кућама, и који су били испуњени делима милосрђа, помоћи и чуда. Јовану Кронштатском је била дарована од Бога хришћанска сила - дар да помогне, да исцељује молитвом, онај дар о коме су чудесне легенде дошле до нас из древног хришћанства и кога је Русија 19. века била очевидац и сведок".
Била је то личност, која се уздигла високо изнад просечног нивоа и у којој је заиста било нешто чудесно и натприродно.
Без обзира да ли тај удео натприродног био велики или мали, неспорно да је он заиста постојао у њему. И управо је то и узбуркало око њега те неуобичајене таласе, којих смо били сведоци... Управо присуство тог опипљивог, очигледног дара од Бога, тј. надљудског, и подигло је око Јована Кронштатског неописиво узбуђење: људи су хрлили ка њему као живом сведоку небеских сила, као живом знаку тога, да су Небеса жива, божанствена и благодатна. Све је то тако природно! Све је то уобичајена историја религије на земљи!.. Јован Кронштатски је за своје и за наредна поколења представљао личног сведока истинске вере, наше вере, руске, православне; он је "доказао веру" лично, тако што се молио и долазило је до исцељења!
У томе је његов највећи значај за народ, та лична благодат и целебност. Он је постао вођа веровања, васкрситељ вере; он је подигао талас религиозности у народу.
Намерно сам навео речи двојице великих светских публициста о о. Јовану, да би читаоцу показао непристрасна историјска сведочанства о њему, свуда тамо где је тада било штампе. Нико није осумњичио те људе за лицемерне похвале: зашто би они то радили?! Напротив, тих година (1905-1908) сваки осврт на религиозне теме сматрао се друштвеним прекршајем, срамотом, мрачњаштвом, потврдом глупости.
И упркос томе, ти људи су се усудили да подигну глас. Тим пре је разумљиво, када су о о. Јовану похвално говорили људи који су му били блиски и који су га ватрено волели.
И мада су њихова имена мало коме позната, ипак, послушајмо њихове речи о њему: њихово мишљење је посебно вредно, и строго говорећи, чак вредније од мишљења знаменитих публициста, зато што су они изражавали не само своја осећања и мишљења, већ и општенародна, сверуска. Још дубље можемо рећи: ти непознати или сада заборављени представници миз градске управе", "из кметства", "из грађанског друштва", "из војног и морнаричког свештенства", "из класичне гимназије", "из Дома радништва", - сви су они говорили у име црквеног народа, како из редова интелигенције, тако и из "простих", или, једноставније говорећи, из Цркве.
И због тога је веома драгоцено њихово изражавање свеопштих осећања.
Навешћу неколико одломака из говора и ко их је изговорио, на дан празновања 50-то годишњице пастир- ског рада о. Јована, 12. децембра 1905.Г.:
"Нема кутка у нашој пространој отаџбини, где није доспела Ваша несебична помоћ унесрећенима" (од Министарства за сиротињу).
"Ваше име, Ваша пастирска делатност, Ваша свеобухватна љубав, Ваша молитва благопријатна Богу и спасоносна за људе... свуда, као свеосветљујуће, све- грејуће сунце, привлачила је и привлачи к себи све православне хришћане... како блиске тако и далеке, из свих крајева простране Русије па чак и изван граница... Сви су стремили и стреме да погледају на Вас као на јарко, премило сунашце,... да задобију милост Божију, избављење од душевних и телесних мука, тегоба и болести" (од свештенства).
"У нашој великој Отаџбини не постоји такво место, у коме не знају за оца Јована Кронштатског, и наш православни народ већ је одавно оценио Вашу светлу делатност" (од градског одбора).
"Историја духовног живота народа гради се, не од стране маса, већ од малобројних изузетних личности, свесних носилаца и ватрених изразитеља идеја, око којих се, као око знамења, окупљају масе. Не може бити сумње у то да ће таквим историјским личностима непристрасни суд потомства прибројати и Вас, јер већ и сада народ у Вама види изузетну личност и изговара Ваше име са изузетним поштовањем, а "глас народа је глас Божији".
Која је реч написана на том барјаку, с којим Ви пастирствујете, наш достојњејши и вољени представник, живи образац савременог пастирства, чије име је постало синоним за баћушку, пастира сверуског? На том барјаку написана је једна реч: "светост". И управо је то оно, што је сабрало око Вас милионе руског православног народа, који носе идеал светости у ризницама своје душе, увек спремног да се поклони ономе, у коме види оваплоћење тог идеала... Пастироначалник Христос, пројавио Вас је изабраним сасудом благодати... Верујућа Русија види то и стреми да ступи с вама у општење. Хиљаде богомољаца непрекидно, одасвуд, иду у Кронштат, како би Вас замолили да се помолите за њих, да чују речи утехе, да добију Ваш благослов, милиони се поучавају Вашим штампаним радовима, у којима се јасно одражава огањ вере и ревности по Богу, који гори у Вашој души" (Од Друштва за ширење руске православне просвете).
"Кроз Вас, - говорио је један од водећих петербуршких пастира, протојереј В. Ј. Михајловски, на 30-то годишњицу баћушкиног служења (1884), - вера православних јача, а неверје се разобличава... и сва Црква Христова се радује, што није остала ускраћена преподобних на земљи... Опростите нам, доброчинитељу наш, подвижниче Божији, што смо се осмелили да Вас пред Вама описујемо. Нека би живели, пастиру наш добри, дуго, дуго на славу Божију, на спасење ближњих. Ми врујемо да Ваша молитва може много пред Богом (Јак. 5, 16)".
И о. Јован је сам увиђао, да у лицу свих који су га поштовали, говори исти онај глас Цркве, за коју је он живео и којој је служио. Као одговор на поздрав крон- штатског градоначелника, на дан четрдесетогодишњице служења, баћушка је рекао: "Чиме сам ја заслужио такву нарочиту пажњу, такво поштовање, такву срдачну љубав? Пред тим питањима ја смирено обарам мој поглед... У том акту јавне захвалности мени, ја видим... љубав према Светој Цркви и нашој драгој отаџбини... Једнодушно торжество наше ја схватам као црквено и друштвено јединство наше... Ја сам као и ви, пријатељи, члан Цркве и Отачаства, живи члан у живом органском телу, колико сам могао живео сам и делао у њему на црквено-друштвену корист; и што сам добро урадио, то приписујем Богу... Нека буде слава Богу за све, слава нашој црквено-друштвеној заједни- ци, слава хришћанској вери и врлини, које чине слав- ним оне који их поседују, и за живота и по смрти "• Цр- ква је кроз уста својих чада прослављала свог члана и пастира. А Црква, пре свега православни народ, као Тело Христово, јасно је осећала и схватала: кога и због чега поштује у личности о. Јована. Чак су крон- штатски песници - богомољци, стиховима о баћушки изразили не своје, већ мишљење народа, глас целе Цркве Божије. А њен је глас јачи, драгоценији и истини- тији од свих других гласова. Зато сам и сматрао за потребним да на самом почетку животописа о. Јована наведем речи оних који га поштују.
Али, дошло је време, када су те народне похвале и изјаве које славе великог пастира, биле изнесене и са врха цркве кроз одлуку Светог Синода као високог органа црквене власти. То је било уприличено поводом четрдесетодневног помена почившег светилника. Иницијатива за званичним признањем потекла је од императора, који је у свом обраћању митрополиту Антонију од 12. јануара 1909.Г. између осталог писао следеће: "Неиспитљивом Промислу Божијем било је угодно, да угаси велики светилник Цркве Христове и молитвеника земље Руске, од целог народа поштованог пастира и праведника, оца Јована Кронштатског..." И желећи да "да достојан израз опште жалости", предлаже "свеопште молитвено помињање почившег, - сваке године обележавање дана кончине оца Јована. Нека Свети Синод стане на чело тог подухвата, унесе светлост утехе у народну жалост и започне, за вечна времена, живи источник надахнућа будућих свештенослужитеља и предстојатеља Олтара Христовог на свете подвиге многотрудног пастирског делања".
Као одговор на тај проглас, Свети Синод је одлуком од 15. јануара наложио: да се у целој Русији на четрдесети дан, 28. јануара, служе заупокојене литургије и парастоси почившем; "установити убудуће, сваке го- дине, на дан кончине о. Јована, 20. децембра, његово помињање; направити и поставити у духовним школа- ма његове слике, саставити и предавати животопис почившег итд. Све се то чини ради: слављења тог великог светилника Цркве Христове и молитвеника земље Руске". А осим тога, и Просветни савет при Светом Синоду одлучио је (14. јануара) да узме учешћа у одавању признања и поштовања почившег, разашиљу- ћи слике и по парохијским школама. Уз то су биле наведене велике заслуге о. Јована, чији део ћемо навести:
„У његовој личности угасио се јарки светилник Цркве. Он је целога себе предао на служење Светој Цр- кви и драгој отаџбини, свим ожалошћеним и страдајућим. Његов благотворни пастирски утицај, простирао се по целој Русији, па чак и изван њених граница. Цео руски православни народ поштовао је о. Јована као праведника, веровао у његове молитве и заступништво пред Богом... За све је он био луча вере и живота... Зато његова кончина представља велики догађај у нашој Цркви и Отачаству".
Зато је од издавачке комисије Просветног савета било поручено да се штампа 40000 слика почившег и да се разашаље по целој Русији. А у богословијама "при спровођењу практичног руковођења за пастире заједно са излагањем погледа отаца и учитеља Цркве на пастирство" придружена су и гледишта о. Јована. Осим тога, ширене су и књиге, брошуре о пастирском раду и "личном животу пастира", како за свештенослужитеље, тако и "за руковођење мирјана ка богоугодном животу".
Ето где је био узнесен скромни кронштатски пастир: међу личности "отаца и учитеља Цркве".
Тако се и црквена власт прикључила свенародном поштовању о. Јована: утврдила, ојачала и благословила његово свецрквено помињање као "светилника Цркве" и чудотворца - "праведника", веру "у његове молитве и заступништво пред Богом".
На овоме би се у погледу прослављања сада зауставили: од мирских писаца, кроз свенародно поштовање, до одлуке више црквене власти, кроз све то, већ је о. Јовану постављен црквени споменик и на њега постављен венац славе, по речима апостола Павла, којима говори о себи, али која се могу применити и на новог "праведника": Подвигом добрим сам се подвизавао, трку свршио, веру очувао, а сада ми се припрема ве- нац правде, који ми даје Господ, праведни Судија у онај дан; и не само мени, већ и свима који су Га заволели (Христа Спаситеља) (2 Тим. 4. 7-8).
Ипак ћу се дрзнути и од свог недостојанства уплести у тај венац малену гранчицу хвале. О томе ћу подробније да испричам касније. Сада ћу да испричам о једном свом утиску. Само сам једном имао прилику да саслужујем о. Јовану на литургији у Андрејевском саборном храму. И када је она почела, погледао сам на њега; одједном ме је прожела мисао, или тачније, виђење, созерцање, осећање, које се у магновењу формулисало у моме уму следећим речима: "Какав си ти духовни великан!"
Ни данас не могу да објасним како и зашто ми је дошло то спознање. Али мени је било савршено очигледно, јасно, неоспорно, колико се ми не можемо упоредити са њим, колико је висок, савршен, свет. Почео је да ме обузима страх несигурности. И ја, како бих се заштитио од снаге његовог духа, невољно сам заклонио доњи део свог лица служебником, настављајући да созерцавам страшну узвишеност баћушке.
И одједном је испружио своју леву руку ка мојој књижици и са снагом рекао: "Не размишљај! Моли се!"
Дошао сам к себи. Нисам имао никакво виђење. Само сам савршено јасно осетио колико је он заиста велики човек. И како сам ја мален, ништаван, грешан. И мада се никаквим речима не може изразити та узвишеност, коју су доживели хиљаде њих видећи о. Јована, јер се доживљено не може исказати језиком, ипак ћу се трудити да ту узвишеност искажем колико је то могуће.
... Ову прву главу сам намерно посветио завршном венцу његовог живота, зато што сам хтео да одмах уведем читаоца у осећање неуобичајене узвишености, величине тог чудесног човека, кога смо видели својим очима. И на тај начин заинтересујем читаоца за даљи опис великог праведника наших дана…
САДРЖАЈ
Уместо предговора
Митрополит Венијамин (Федченков)
Из књиге "Отац Јован Кронштатски"
Велики човек, 7
СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ О САМОМ СЕБИ
Аутобиографија, 15
Разговор са Сарапуљским пастирима, 16
Реч на празник преподобног оца нашег Јована Рилског, 24
УСПОМЕНЕ САВРЕМЕНИКА
Игуманија Таисија (Солопова)
Разговори протојереја Јована са игуманијом Таисијом
настојатељицом Леушинског манастира Светог Јована Претече, 31
Свештеник Василиј Шустин
Из књиге "Запис о о, Јовану Кронштатском и о Оптинским Старцима"
Отац Јован Кронштатски, 63
Епископ Михеј (Алексејев)
О кончнни оца протојереја Ј.И. Сергијева, 73
Епископ Серафим (Чичагов)
Слово пред помен па четрдесети дан
од кончине оца Јована Кронштатског, 81
Протојереј Павле Левитски
Из књигс "Протојереј Јован Иљич Сергијев Кронштатски", 91
Старац Силуан (Антонов)
Из књиге "Живот и поуке"
О оцу Јовану Кронштатском, 103
Митрополит Нестон (Анисимов)
Из књиге "Моје успомене"
Исцељење матушке, 105
Апхиепископ Евдоким (Мешћерски)
Из књиге "Два дана у Кронштату"
На Литургији, 111
Николај Н. Животов
Из књиге "Отац Јован Иљич Сергијев Кронштатски,
протојереј Андрејевског храма"
Сила оца Јована, 117
Сергеј В. Животовски
На север са оцем Јованом Кронштатским, 125
Вера Т. Верховцева
Отац Јован Кронштатски у успоменама његове духовне кћери, 197
Давнд А. Озеров
Отац Јован Кронштатски, 215
Александар Зибин
Из књиге "Јован Иљич Сергијев,
Протојереј, кључар Кронштатског Андрејевског храма"
Дан оца Јована, 231
Јаков И. Зарницки
Пчтовање о. Јована Кронштатског по
Шексни и Волги у лето 1893,г, 241
Проф, Иван А. Сикорски
Отац Јован Иљич Сергијев Кронштатски
и његов боравак у Кијеву, 257
С. И. Цветков
Из књиге "Отац Јован Иљич Сергијев (Кронштатски)
и чудотворна сила њсгове молитве"
Путовање у Харков, 267
Исцељење пијанца, 271
Слепи певач, 282
Посета оца Јована Кронштатског граду Казању, 285
Руфина Г. Шемјакина
Посвсћено светлој успомени на почившу супругу оца Јована
Јелисавету Константиновну Сергијеву, 293
Детаљни подаци о књизи
Наслов: Свети праведни Јован Кронштатски: У успоменама савременика
Издавач: Манастир Подмаине
Страна: 300 (cb)
Povez: meki
Писмо: ћирилица
Формат: 21 cm
Година издања: 2007
ИСБН:
Budite prvi koji će svoje mišljenje podeliti sa drugima (