Аутор: превео епископ охридски Николај
Страна: 96
► Остали детаљи

Разговор Преподобног Серафима Саровског
са сибирским велепоседником Николајем А. Мотовиловим

Садржај

Увод
Први разговор
Други сусрет са старцем
Почетак разговора о смислу хришћанског живота
Циљ хришћанског живота – задобијање духа светог

Увод

Велики старац Серафим исцели ме од тешких и невероватних, грдних реуматичних и других болова и болести. Цело ми тело беше узето, ноге згрчене и у коленима отечене, на леђима и слабинама ране! Од свега тога патио сам три пуне године.

А моје исцелење догодило се на следећи начин:
Петог септембра 1831. г. довезоше ме у Саровску пустињу, а седмог и осмог септембра, на дан Рођења Пресвете Богомајке, бих удостојен двају разговора са баћушком, оцем Серафимом, у његовој манастирској келији, но исцељење тада још не добих. Деветог септембра, пак, одвезоше ме к њему у оближњу пустињицу Старчеву, у близини његовог извора. Четири човека који ме на рукама ношаху и пети који ми главу придржаваше, принесоше ме к старцу, који беше окружен мноштвом посетилаца…

Моји носиоци сместише ме затим на Старчевој ливадици, поред једног огромног дебелог бора, на обали реке Саровке. Када замолих баћушку да ми помогне и исцели ме, он каза: „Па, ја нисам лекар! Лекарима треба ићи када ко хоће да се лечи од каквих било болести!“
Ја му онда подробно испричах своје патње и како сам на све могуће начине покушао да се излечим, али да исцелење нисам добио. Рекох, усто, да мени већ ни у чему нема спаса и да немам слободе пред Господом, да просим његове свете молитве, да би ме Господ исцелио. Старац ме онда упита: „А верујете ли ви у Господа Исуса Христа – да је Он Богочовек, и у Његову Пречисту Богомајку, да је она свагда Дјева?“ Ја одговорих: „Верујем!“ „А верујеш ли“ – настави старац – „да Господ Који је раније све болештине на људима исцељивао тренутно, једном речју Својом, или само додиром Својим, може и сада исто тако лако и тренутно да исцели једном речју Својом оне који потребују Његову помоћ? И верујеш ли да је заузимање за нас Пресвете Богомајке пред Њим свемоћно, и да нас на њено заузимање Господ може и сада, исто тако тренутно и једном речју, потпуно исцелити?“

Ја одговорим да у све то истински, од све душе и срца верујем и да, када не бих веровао, не бих ни наредио да ме довезу овамо к њему. „Ако, дакле, верујете“ – заврши старац – „онда сте ви – већ здрави!“ – „Како здрав?“, упитах ја, „када ме моји људи и ви држите на рукама?“ „Не!“ – рече ми он – „Ви сте сада целим телом својим већ потпуно здрави, најзад“. И он нареди људима који ме држаху да одступе од мене, а он ме узе за рамена, подиже ме са земље и, усправивши ме на ноге, рече ми: „Сигурније стојте, чвршће се држите ногама на земљи! Ето, тако! Не плашите се, ви сте сада потпуно здрави“. И затим додаде, радосно ме посматрајући: „Ето, видите ли како сада добро стојите!“ Ја одговорих: „Хтео – не хтео, ја добро стојим зато што ме Ви добро и чврсто држите“. Тада он, одвојивши своје руке од мене, рече: „Е, па ето, сада вас већ ни ја не држим, а ви без мене чврсто стојите. Ходајте смело, баћушка мој! Господ вас је исцелио! Хајте, крените се с места!“

И, узевши ме за руку једном својом руком, а другом ме помало гуркајући с леђа, поведе ме по трави и неравној земљи око бора, говорећи: „Ето, ваше богољубље, како сте добро кренули!“ Ја одговорих: „Да, зато што ме ви изволите добро водити“. „Не“ – рече он, одвојивши поново од мене своју руку – „Сам Господ је изволео да вас потпуно исцели, и сама Божија Мајка умолила Га је за то. Ви ћете сада и без мене кренути, и свагда ћете добро ходити! Хајте, крените се…“ И стаде ме гуркати да бих кренуо. „Та, тако ћу пасти и повредити се!…“, рекох. „Не“, противречаше ми он, „нећете се повредити него ћете чврсто закорачити…“

Тада ја осетих у себи некакву силу која ме осени, мало се охрабрих и пођох сигурним кораком. Он ме онда одједном заустави и рече ми: „Доста је!“ Онда ме упита: „Шта, дакле? Јесте ли се сада уверили да вас је Господ исцелио у свему, и то потпуно? Стога без имало сумње верујте свагда у Њега – Христа Спаситеља нашег, и чврсто се уздајте у Њега – Христа Спаситеља нашег, и чврсто се уздајте у Његово милосрђе према вама! Заволите Га свим срцем, приљубите се уз Њега свом душом својом и вазда се непоколебиво надајте у Њега, и благодарите Царици Небеској за њену велику милост према вама. Но, пошто вас је ваше трогодишње страдање силно изнурило, то ви сада немојте нагло да ходате по много, него постепено. Мало помало навикавајте се на ходање и чувајте своје здравље као драгоцени дар Божији!“ И, још доста поразговаравши са мном, Старац ме отпусти у гостопримницу потпуно здрава. А пошто многи богомољци беху са мном при исцељењу моме, и беху се пре мене вратили у манастир, они већ беху разгласили свима о великом чуду овоме. Отада постах чест посетилац Сарова…

ЦИЉ ХРИШЋАНСКОГ ЖИВОТА – ЗАДОБИЈАЊЕ ДУХА СВЕТОГ

– Ма колико да су молитва, пост, бдење и сва остала хришћанска дела добра сама по себи – у њима, ипак, не лежи циљ нашег хришћанског живота, мада нам служе као неопходна средства за постизање тога циља. Истински циљ нашег хришћанског живота састоји се у задобијању или стицању Светога Духа Божијег. А пост, и бдење, и молитва, и милостиња, и свако дело Христа ради учињено, јесу средства за задобијање Светога Духа Божијега. Запамтите, баћушка, да само Христа ради учињено добро дело доноси плодове Духа Светога. Све што се не учини ради Христа, макар и добро, неће нам донети награде у будућем животу нити ће нам дати благодати Божије у животу овдашњем. Зато је Господ Исус Христос и рекао: „Свак ко не сабира са Мном, тај расипа“. Добро дело не може се ни назвати друкчије него – сабирањем, јер макар се оно и не чинило Христа ради, ипак је добро. Свето Писмо говори: „У сваком народу онај ко се Бога боји и чини правду, угодан је Богу“. И, као што видимо из свештене повести, такав човек „који чини правду“, у толикој је мери угодан Богу, да се Корнилију капетану, који се бојао Бога и чинио правду, јавио ангел Господњи у време молитве и рекао: “ Пошљи у Јопу, к Симону кожару, тамо ћеш наћи Петра и овај ће ти рећи речи живота вечнога, којима ћеш се спасти ти и сав дом твој“. И тако, Господ употребљава сва своја божанска средства, да би дао могућности свакоме човеку да се у будућем животу не лиши награде за своја добра дела. Но, ово је потребно за почетак поставити овде правом вером у Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијега, Који је дошао у свет, да грешне спасе, и задобијањем благодати Духа Светога Који уводи Царство Божије у срца наша и отвара нам пут за блаженство будућег живота. Но, тиме се и ограничава та богоугодност добрих дела која нису ради Христа учињена: Створитељ наш пружа нам средства за њихово остварење, а од човека зависи да ли ће их остварити или не. Зато је Господ и рекао Јеврејима: „Када бисте били слепи, не бисте греха имали. А сада кажете – ‘видимо’, тако ваш грех остаје“. Ако човек слично Корнилију, ту богоугодност свога дела које није ради Христа учинио, искористи и поверује у Сина Његовог, то ће му се и дело те врсте урачунати као да је учињено ради Христа и због вере у Њега. У противном случају, човек нема право да се жали, што је његово добро дело пропало. Ово последње никада се не дешава при чињењу ма каквога добра Христа ради. Јер, добро дело, учињено ради Њега, не само да прибавља венац правде у будућем животу, но и у овоме животу преиспуњава човека благодаћу Духа Светога и то – безмерно, како је речено: „Јер, Бог Духа Светога не даје на мјеру, јер Отац љуби Сина и све је дао Њему у руку“.
– Тако је то, ваше богољубље! У задобијању овога Духа Божијега, дакле, и састоји се истинити циљ нашег хришћанског живота, док су молитва, бдење, пост, милостиња и остале добродетељи (врлине) ради Христа – само средства за задобијање Духа Божијега.
– Како то задобијање? – упитах ја баћушку Серафима – ја то некако не схватам.
– Задобијање је исто што и стицање (течење) – одговори ми он и настави – Вама је, на пример, јасно шта значи стицати новце? Исто то значи и – стицати Дух Божији. Та, ви ваше богољубље, схватате шта је течење у световном смислу речи? Циљ је животни обичних људи у свету – стицање или нагомилавање новаца, а за господу, осим тога и добијање почасти,одличја и других награда за државне заслуге. И течевина Духа Божијега јесте капитал само што је то „капитал“ благодатни и вечни. И он се као и капитал новчани, почасни и пролазни тече на једне те исте начине, који су међусобно врло слични.
Бог Слово, Господ наш, Богочовек, Исус Христос, сравњује живот наш са тржницом и дело живота нашег на земљи назива куповином, говорећи свима нама: „Купујте док не дођем, искупљујући време, јер су дани зли“, тј. користите време за получење небеских блага помоћу земаљске робе. Земаљска роба то су добродетељи (врлине) Христа ради, које нам „прибављају“ благодат Свесветога Духа. У причи о мудрим и неразумним девојкама, пошто је неразумнима понестало уља, њима је речено: „Идите на тржницу и купите!“ Али, када су оне уље купиле, врата од брачне Одаје већ су била затворена, те нису могле ући унутра. Неки тврде, да недостатак уља код неразумних девојака означава недостатак добрих дела у њиховом животу. Такво схватање није потпуно правилно. Какав је то у њих био недостатак добрих дела, када се оне – ако и неразумним – ипак девојкама називају? А девственост је заиста највиша добродетељ, као стање равноангелско, и могла би сама по себи бити замена за све остале добродетељи. Ја убоги, мислим да је њима управо недостајало благодати Свесветога Духа Божијега. Творећи добродетељ, те деве су сматрале, по свом духовном неразуму, да је једино у томе дело хришћанско – само „творити“ добродетељи. Гле, творили смо добродетељи, и тиме као да смо дело Божије извршили!? Мећутим, неразумних се девојака није тицало да ли су притом задобиле и благодат Духа Божијег, да ли су је достигле! Баш за такав начин живота, којим се човек ослања само на творење добродетељи, без брижљивог испитивања да ли њима и колико то благодати Духа Божијега задобија – за такав начин живота и говори се у књигама Отаца: „Постоји и други један пут који на почетку изгледа добар, но крај његов је на дну адовом“. Антоније Велики, у својим писмима монасима, говори за такве девственице: „Многи монаси и девственице немају никакве представе о разлици воља које дејствују у човеку, и не знају да у нама дејствују три воље: прво – Божија, свесавршена и свеспасоносна, друго – сопствена човекова, људска воља, ако не пагубна а оно и неспасоносна, и треће – ђаволска, за душу његову потпуно пагубна“. И баш та трећа, вражија воља и учи човека или да не твори никакве добродетељи или да их твори из сујете, или да твори добро ради добра, а не ради Христа. Друга, сопствена наша воља учи нас да све творимо ради насладе наших похота, то јест, као што и ђаво учи – да творимо добро ради добра, без обзира на благодат која се добром стиче. Само прва – воља Божја и свеспасоносна, у томе се једино и састоји да се твори добро искључиво ради задобијања Духа Светога, као вечнога блага, коме ништа не недостаје, које се ничим потпуно и достојно не да оценити. Гле, то стицање и течевина Духа Светога управо и јесте оно уље, које је недостајало неразумним девојкама. Због тога су оне и назване лудим, јер су заборавиле на неопходни плод добродетељи, на благодат Духа Светога, без кога никоме нема спасења, нити га може бити, јер: „Духом Светим свака душа живи и чистотом се узвишава и светли, Тројичним Јединством Свештенотајне“. Сам Дух Свети усељава се у душе наше, и то усељавање у душе наше Њега, Сведржитеља, и сапребивање с духом нашим Његовог Тројичног Јединства, дарује нам се према томе да ли на све могуће начине задобијамо Духа Светога. Ово задобијање припрема у души и телу нашем престо Божијем светворачком пребивању с духом нашим, по неизмењивој речи Божијој: „Уселићу се у њих и живјећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити народ мој“. Ово и јесте оно уље у светиљкама мудрих девојака, које је могло сјајно и стално горети. Девојке с таквим пламсавим светиљкама могле су дочекати Женика, који је дошао у поноћ и ући са Њим у Одају радости. Оне неразумне, пак, видевши да им светиљке гасну, пожуриле су, истина, на тржницу, да купе уља, али нису успеле да се врате на време, јер су врата већ била затворена. Тржница – то је живот наш; затворена врата брачне Одаје која су спречила приступ к Женику – смрт је човекова; мудре и неразумне девојке – душе су хришћанске, а уље нису добра дела него – благодат Свесветога Духа Божијег, коју кроз њих задобија природа наша изнутра, благодат која претвара наше биће од овога у оно, преображавајући га од трулежног (пропадљивог) у нетрулежно (непропадљиво) и преводећи из смрти душевне у живот духовни, из таме у светлост, из пећине бића нашег, у којој су као скотови и зверови свезане наше страсти у храм Божанства, у пресветлу Одају вечне радости у Исусу Христу, Господу нашем, Творцу и Избавитељу, и Вечном Женику душа наших....