Аутори: Свети Теофилакт Охридски, превод монаси Манастира Високи Дечани
Страна: 263
► Остали детаљи

Увод на Тумачење од Светог Теофилакта Охридског - Монаси Високих Дечана


Тумачења Светога Еванђеља и апостолских посланица од блаженог Теофилакта Охридског била су готово девет стотина година најомиљенија и најчитанија тумачења Светог Писма међу православним хришћанима Византије, Србије, Русије и Грчке. Својом целовитошћу, отачким ауторитетом и једноставношћу израза, ова дела постала су незамењиви приручници сваком хришћанину који жели да се упозна са дубљим значењем Христовог Еванђеља. Она нам омогућавају да Свето Писмо Новога Завета разумемо онако како су га разумевали Свети Оци, у духу православног Предања и упућују нас на практично испуњавање еванђелских заповести.

Блажени Теофилакт живео је и писао у времену када се Византијско Царство налазило на историјској прекретници. Родио се у Халкису, на грчком острву Евији, између 1050. и 1060. године. Прву половину свога живота провео је у царском граду Константинопољу, где се образовао код најбољих учитеља књижевности и риторике тога времена. Убрзо је рукоположен за ђакона Велике Цркве и као такав стекао славу великог проповедника и познаваоца светоотачке литературе. Теофилакт је био прави изданак високоразвијене византијске духовне културе и с правом је добио надимак "учитеља ритора". У звању ђакона провео је дуже времена, пошто Патријарх није желео да остане без тако даровитог помоћника и сарадника.
Ипак, 1081. године Теофилакт је изабран за првојерарха Охридске Архиепископије, која је у то време била под јурисдикцијом Цариграда. Пошто се већ био навикао на префињену интелектуалну и духовну атмосферу престонице, блажени Теофилакт се у новој средини сусрео с низом потешкоћа. Његова нова паства била је груба и необразована, а поред тога, убрзо је дошао у сукоб са разним јеретицима, којих је тада у тим крајевима било много.
Богумили[1] су већ посвуда били посејали семе своје заблуде и подстицали су народ против Православне Цркве и Архиепископа. Зато је блажени улагао велики труд у просвећивању народа, постављајући му за пастире достојне мужеве који су народ учили православној вери и побожности. Негде у то време писао је, на захтев принцезе Марије, своја позната Тумачења Еванђеља и Посланица, једноставним и простим језиком који је био свима разумљив. Тада је написао и житије Св. Климента Охридског. У избору кандидата за свештенство руководио се превасходно њиховом побожношћу, чистотом живота, а посебно је посвећивао пажњу њиховој учености и красноречивости. Није дозвољавао да се црквени чинови добијају на основу богатства и племенитог порекла.
Када је једном приликом скопски дука тражио од њега да рукоположи за епископа једног његовог пријатеља, блажени му је храбро одговорио: "Не приличи теби, мој господару, да се мешаш у такво велико дело које треба вршити у страху, нити мени да лакомислено предајем божанску благодат."

Ипак, архиепископ Теофилакт је избегавао ригорозне мере и увек се старао да непослушне задобије кротким саветом и очинском љубављу. Поред тога, много се трудио и у борби против латинске јереси.

Његова позната "Расправа о заблудама Латина" написана је само неких педесетак година након размене анатема између Цариградске и Римске Цркве 1054. год. Она се одликује објективним и трезвеним тоном из којег провејава жеља да се међусобне несугласице превазиђу у духу помирења, али не и лажног компромиса са неистином. Посебно је истицао опасност додатка filioque у Символу Вере, као и других новотарија које су угрожавале јединство Источне и Западне Цркве. Блажени Теофилакт је заједно са својим верним народом пролазио кроз сва страдања трудећи се у обнови порушених и попаљених цркава. Зато је био омиљен међу простим народом, који је иако необразован поседовао искрену побожност и љубав према своме архипастиру.

Блажени се упокојио око 1107. године, након тридесет година пастирствовања Охридском Архиепископијом. Блажени Теофилакт Охридски, остао је упамћен као уважени црквени учитељ. Његови списи нашли су своје часно место међу списима древних Светих Отаца и учитеља Цркве.

Тумачења Бл. Теофилакта представљају својеврсну синтезу светоотачких тумачења Еванђеља. У њима се он посебно ослањао на учења Св. Јована Златоуста и Св. Фотија цариградског. Зато се може с правом рећи да његова Тумачења нису толшф одраз његовог личног мишљења колико су израз саборног светоотачког разумевања речи Божје.

Духовни опус блаженог Теофилакта обухвата поменуту "Расправу о заблудама Латина", затим преко 130 писама неколико беседа (на Крстопоклону недељу, на Ваведење Пресвете Богородице, похвално слово цару Алексију Комнииу, слово о мученичком страдању тивериопољских мученика), приручник о васпитању и, коначно, његова тумачења Светог Писма Старог и Новог Завета: Тумачење пророчких књига пет малих пророка (Осије, Авакума, Јоне, Наума и Михеја), Тумачење четири Еванђеља (тзв. Благовесник), Тумачење Дела Апостолских, Тумачење Саборних посланица, као и Тумачење посланица Св. апостола Павла.

Овај превод Тумачења Светога Еванђеља од Матеја представља један скромни покушај да се пред читаоца изнесе поменути светоотачки текст на савременом српском језику. Превод је урађен по грчком изворнику из 123. тома Мињеове Патрологије. Поред старогрчког текста коришћени су и савремени преводи на грчки, руски и енглески језик. Српски текст Еванђеља преузет је из најновијег синодског превода




НАПОМЕНА:
Богумили су били чланови верске секте која се у 10. веку појавила у Бугарској, а потом се проширила по целом Балкану и међу словенским народима. Богумилство је настало као резултат мешавине источњачких дуалистичких јереси (манихејство, павликијанство) и покушаја да се реформише Црква у Бугарској. Оснивачем богумилске јереси сматра се извесни "поп Богумил". Живели су строгим подвижничким животом, одбацивали иконе, јерархију и свете тајне. Посебно су се борили против поста, монаштва, поттовања светитеља, часног крста, икона и светих моштију. У 12. веку је ова секта у Бугарској већином искорењена