Приморје, исто као и Месец, има своју невидљиву страну, увек окренуту од нас
Проза Вање Пегана, тако непогрешиво медитерански најпре започиње тамо где се завршава еуфорија одмора. Када са хотелских тераса нестану шарени пешкири. Када хладни пљускови испразне плаже. Невидљива граница између туриста и мештана иначе је присутна све време, чак и лети, иако је тада видљива само врло пажљивом оку. А када се сезона заврши, изађе на видело сасвим другачије лице живота уз обалу.
Вања Пеган писац је мора и приобаља. У овом роману нижу се успомене које подсећају на ауторов живот у родном Пирану, смењују се слике догађаја и људи под окриљем старог, али постојаног светионика на пиранској Пунти.
Кроз својеврсно хемингвејско приповедачко ткање аутору полази за руком да изгради трајни књижевни споменик души свог града којем таласи мора и људских судбина удахњују нови живот.
***
„Већ годинама је желео да напише роман о светионику, о животу свега што је са својим белим бљеском осветљавала моћна светиљка на крају града, некаквих сто, можда двесто метара удаљена од бакине куће. Желео је да напише роман, који би говорио о различитом времену светионика, о томе како су људи под њим живели. Желео је да створи приче, још више се приближи тихом и понекад језивом извору слика, које су га преузимале и терале напред; слика, које су цртале обрисе његовог света…“