Отварајући рукопис хаикуа „Свилена месечина” Ђура Милекића, ми отварамо врата и следи исти наш доживљај на други начин. Више од две стотине хаикуа овог хаиђина, краси основни елемент уметности уопште – суздржаност. Он прати свој дух и његову материју, смирено угледава слике, у ходу и записује их без додавања сувишка. Ако нешто недостаје у песмама, то је оно што очекујемо да продуховљени читалац „допуни”. Зато је немарно изостављено.
Ђуро Милекић у својим хаику песмама поштује стварност, која се осликава у мотивима светлости дневне и ноћне. Свиленост је један од његових начина да се истакне једнако дивљење и поштовање према природи.
Хаибуни Ђура Милекића су често повратак нечему како би се разумео проток, исток, времена и његова бистрина нове течности коју време налива у свој кондир по мало напукао или се наборао старом кором коју ваља уравнати мудрим мислима док се њима објашњавају „све непогоде” пре свега, док дивља купина, на пример вирка кроз прозор „са завесом од паучине”. Ово је сада обрнут поглед у односу на онај који смо навикли да гледамо с прозора, из себе (као у хаикуу). Овде се гледа споља, унутра у себе. Многа објашњења о нечему, о себи, па ако хоћете и о Богу, налазе се у нама самима. Најлакше се то разуме кад се учини „проход завичајним селом”, али ни урбани простори нас не остављају без замишљености и запитаности: где смо то ми данас, шта смо примили а шта остављамо? Идемо даље: шта ће оставити они које ми остављамо?
Милијан Деспотовић