Аутор: Архимандрит Лазар Абашидзе
Страна: 152
► Остали детаљи

Благословио: Njegovo Visokopreosveštenstvo arhiepiskop cetinjski mitropolit crnogorsko-primorski G. Amfilohije

Господ Исус Христос је обраћајући се Својим ученицима рекао: “Зиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу” (Мт. 18, 18). И на другом месту Спаситељ је дунувши рекао апостолима: “Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су” (Јн. 20, 21-23). Апостоли су извршавајући вољу Господа ову власт предали својим наследницима, пастирима Цркве Христове и до дан-данас сваки верник који православно и искрено исповеда пред православним свештеником своје грехове може кроз његову молитву да добије њихово разрешење, опроштај и њихово потпуно отпуштање. Ово представља суштину Тајне Покајања. Да би се ова тајна остварила потребно је: од стране покајника – искрено покајање због грехова, жеља да остави грех, да га не понавља, вера да Тајна Исповести има моћ да очисти и умије по молитви свештеника грехове за које се он искрено покајао. Неопходан услов такође представља да исповест прима православни јереј, слуга истинске Христове Цркве, која једина чува пуноћу благодати коју нам је Бог даровао. Иако у Тајни Крштења хришћанин добија опроштај свих својих грехова, даљи живот у непрекидној борби са грехом не бива без привремених пораза, падова и одступања под утицајем спољашњих саблазни и сопствених страсти. Због тога је потребно да сваки грешник што је могуће чешће исповеда своје грехове. Али шта је оно што би нарочито требало да нас подстиче на исповест, какве мисли и размишљања позивају верника да што пре прибегне овој светој тајни? Пре свега то су она духовна мука, бол и патња које у души изазива сваки грех и сваки преступ. Као што зубобоља понекад човека спречава да мирно ради свој посао и потпуно га исцрпљује и мучи, лишава сна и спокоја, тако и грешна досада у души помрачује цео човеков живот, лишава га духовне радости, мира и доброг расположења. Ми се често не сећамо греха почињеног умом, чак једва да смо свесни да је то грех, а душа јасно памти, осећа у себи његов отров, мучи се, пати, болује и читав човек се испуњава некаквом тугом, бригом и чамотињом. Греси и преступи који су се накупили, који нису скинути са савести (не само велики греси него и многи ситни) њу оптерећују тако да човек почиње да осећа неки необичан страх, чини му се да ће му се сваког часа сигурно десити нешто лоше, или одједном пада у некакве нервне кризе, у раздражљивост, често осећа немир, нема унутрашње чврстине, као да није способан да влада собом и т.сл. Он често ни сам не схвата разлог овога што се дешава, а разлог је то што на човековој савести леже неисповеђени греси. По милости Божијој ови болни осећаји нас подсећају на њих, како бисмо ми подстакнути оваквим јадним стањем наше душе постали свесни да је потребно да из ње истистнемо сав отров, односно да се обратимо Тајни Исповести и да се тако избавимо од свих оних мука које очекују сваког грешника, који се није очистио овде, у овом животу, после Страшног суда Божијег. То што грех већ сад пре Страшног суда мучи, пали и исцрпљује човека говори само за себе. То значи да грех има својство да мучи, кида, гризе, пали, уништава и мрцвари душу, и тамо где грешници буду са својим гресима после свршетка света ово својство греха ће се бесконачно проширити и појачати, тако да ова мука сад на земљи представља само благо упозорење, савет и подсећање душе на вечне муке грешника.


САДРЖАЈ

Намена књиге, 5

Тајна покајања, 13
О гресима, 22
Савети ономе ко се припрема за исповест, 48
Кратак преглед најраспрострањенијих грешнох разонода у наше време, 57
Рок-музика, 57
Наркоманија, 63
Савремена магија, 68
Источњачки култови, 73
Маловерје и нецрквеност, 89
Казивање преподобне Теодоре Цариградске о митарствима, 96
Блудни грех, 105
Прељуба, 114
Пијанство, 117
Поуке светих Отаца о покајању, 123

О исправљању срца, 123
О страстима и погубним пороцима и о томе који се од којих рађају, 132
Шта је истинско покајање, 134
О епитимији, 140
Како се треба кајати, 143
Исповест треба да буде искрена и отворена, 144
Какве помисли треба исповедати, а за које није потребна неодложна исповест, 144
Сећање на раније телесне грехе је штетно, 147
Крајње је опасно остављати за касније исповест својих грехова и одлагати своје исправљање, 148
Онај који је згрешио не сме да се узнемирава ако духовник строгим речима буде видао његове ране, 149