Аутор: Вукашин Војводић
Страна: 73
► Остали детаљи

У песми "Осмех“ Вукашина Војводића, и иначе карактеристично чулној и непосредној, готово напоредо сусреле су се три синтагме: конфузија новонастале приче, чаролика љубав и заборављена филозофија. Веома путоказно, све три одреднице сугеришу процес неизвесности, помаму неиздвојености, кошмар као сасвим наочит бескрај наших маштарија. Огледала су разбијена и ништа нам није преостало него рокерски нагон одрицања и поништавања. Уосталом, песме младог Војводића и иначе слуте велики прасак, а можда тек нови свет. У присуству музике, склон неочекиваним и парадоксалним ломовима стиха, Војводић се заправо непрекидно буди, незадовољан а монотону нашу свакодневницу не мари. Као ни лањске снегове лошег укуса и неопозиве тишине реда. Младићка лирска промишљања Војводићева имају свежину а истовремено непомућену дрскост младих годишњих доба, раних сигнала, нејасних видика као јединице, као богатог бекграунда доживљајности. Ради се о љубави и о незадовољству "паклом реалног живота". Управо те исказе младог бунтовника, не увек безразложног него интимно мотивисаног, треба подразумевати. И подржати."

др Драшко Ређеп