Аутори: Андреј Ткачов, превели са руског Славица Величковић, Владимир Јагличић
Страна: 137
► Остали детаљи

ПРЕДГОВОР

Теби и мени Бог је написао писмо — тако о Новом Завету говори светитељ Тихон Задонски у једном од својих дела. Писмо од вољеног пријатеља чита се са замирањем срца. Писмо од Господа и Цара чита се с дрхтајем и великом пажњом - Исус Христос јесте и Господ наш, и Небески Цар, и најљубазнији наш Пријатељ, спреман Крв Своју да пролије због нас, како бисмо ми вечно живели.

Стога Његово Писмо нама - Нови Завет - треба читати често, и с пажњом. У Цркви нема ниједне службе на којој се не чита и не пева Реч Божија. А када год се Реч чита и пева, онда је свакако морамо објаснити и проповедати. Али њима не би од користи ријеч коју чуше, пошто они који чуше, не прихватише је са вјером (Јев 4,2).

Напротив, сама вјера бива од проповједи, а проповјед од ријечи Божије (Рим 10,17). Од онога који не слуша поуке вере, не може се тражити сведочење вере. Такав је — бесловесан.

Браћа у вери радосно се хране беседом о Господу. Људима који знају радост је да знање деле, без гордости и преузношења. Они који мало знају радују се док слушају бесмртне речи од оних који знају више. Такве речи су слађе од меда у саћу и драгоценије од драгога камења.

Служба је завршена, свештеник је дао отпуст, а ми се још увек не разилазимо. На опроштају, говоримо о ономе што смо данас прочитали из Речи Божије.


<фонт сизе=+1>Садржај

Предговор, 5
Јеванђелске приче
(превела Славица Величковић)

Прича о сејачу, 7
Прича о милосрдном Самарићанину, 15
Прича о позванима на вечеру, 23
Прича о десет девојака, 31
Прича о митару и фарисеју, 42
Прича о богаташу и Лазару, 50
Прича о блудном сину, 59
Прича о опраштању грехова, 64

Јеванђелски догађаји
(превео Владимир Јагличић)

Исцељење болесног у Капернауму, 74
Храњењс пет хиљада људи са пет хлебова и две рибе, 82
Спасавање Петра који тоне, 90
О исцељењу слепорођеног, 98
О богатом младићу, 195
Обраћење Закхејово, 113
Исцељење бесомучног детета. О вери у неверју, 122
Златно правило хришћанског морала, 131


<б>ПРИЧА О БОГАТАШУ И ЛАЗАРУ

Данас смо прочитали причу о богаташу и Лазару. Она је раскошна богословска трпеза и ја себе доживљавам, искрено говорећи, као човека који је гладан и позван је на празничну трпезу. Преда мном су поставили сто, а на њему пуно свега и свачега не знам шта прво да узмем, од ког јела да почнем. Тако ни ми нећемо моћи до краја да поједемо сервирану храну, то јест да разјаснимо данашњу причу толико је она дубока и опширна. Али, о овоме ћемо причати.

То је 16. глава Јеванђеља по Луки. Христос нам у овој причи говори о зависности будућег од садашњег живота, о васкрсењу мртвих, о моралној казни, о љубави једних према другима. Укратко ћу вам поновити ову причу, па ћемо пробеседити коју реч о њој.

И тако... живео је неки богати човек, који се по читав дан веселио и облачио раскошну одећу порфиру и лан. Лан је танка тканина, а порфира скупља, тежа и гушће ткана, па се облачи када је хладно време. То није проста тканина, она подсећа на царско достојанство. И у Библији порфира наговештава присуство цара или човека који би да подсећа на цара. За вавилонску блудницу се каже да је била одевена у порфиру. Живети као цар комфорно и у преобиљу, али лишен царских обавеза и брига није ли то срећа? Одевати се у порфиру и свакодневно се веселити, богат бити скоро као цар, чак више него цар. Нека је цар и самовољан, но он ужива само пријатности из царског живота, а оно најсложеније у царевом животу далеко је од њега.

Богаташ се непрестано весели, ужива у раскоши, а пред вратима његовог дома стоји неко ко се зове Лазар. Хтео је да се нахрани макар и мрвицама које су пале са богаташеве трпезе, али ни то му нису давали. Пси су му прилазили, говори Јеванђеље, облизујући гнојне ране и красте тако да је он, који за себе није имао хране, био, на неки начин, храна псима. И дошао је час смрти и првом и другом човеку. Како се у овом животу неизбежно дешава, смрт нас раставља од овог света. Свето Писмо говори како је умро сиромах и како су га Анђели однели у крило Аврамово, односно, душа је његова пронашла место покоја. Затим је умро богаташ, а о њему се каже само кратко и страшно „и сахранише га“. Наравно у овим речима се скрива опис раскошне сахране храна на столовима, мноштво унајмљених нарикача, велики број људи који су дошли јер су познавали богаташа и који су се, за његовог живота, веселили са њим. Но, све је ово за Свето Писмо мало важно.

У наставку приче казује нам се о дешавањима у загробном животу, који, браћо и сестре, чека све нас. Ако атеизам изводи човека из царства живих и једначи са чичком који расте на гробовима; ако многобошци смарају мозгове баснама о прошлим животима, то Библија помера завесу над загробном истином. А тамо се бившим житељима земље догодила страшна промена: богати се обрео у аду, у мукама, и угледао све који су се издигли ропе, односно на места покоја. Тамо је био Аврам, око њега они који су се спасли, а међу њима посебно се издвајао Лазар. Био је близак Авраму, лежао је на његовом крилу као што је Јован Богослов на Тајној вечери био близак Христу, док му је глава лежала на Христовим грудима. И ево, богаташ у аду сећа се Лазара и препознаје га.

Ово је веома важно у аду препознају једни друге, у рају, такође, једни друге препознају. Када пређемо праг тог и тамошњег живота, препознаћемо све сроднике које никада у животу нисмо видели: очеве, деде, прадеде, све претке, чак и оне чија имена не знамо. Данас се, рецимо, човек може родити у Иркутску, читав живот проживети у Торонту, а умрети, на пример, у Архангелску. Данас ми многе своје сроднике не познајемо, не посећујемо ни њихове гробове јер су они, рецимо, сахрањени у једном, док ми живимо у другом месту. Једино ћемо их у будућем животу видети и упознати, а о томе и говори Јеванђеље. Срешћемо, очи у очи, Платона и Аристотела, и Њутна и Наполеона. И све ћемо их видети као на длану. Када сви буду једнаки, стварно једнаки. Данашња идеја о демократији, о томе да су сви људи једнаки, у овом животу нема потврду сви смо ми различити. Разликујемо се пореклом, образовањем, талентима и пороцима, носимо различит терет наслеђа. Живимо посве различито и међу нама нема једнакости. Само ће након смрти, у будућем животу, наступити непријатна, истинска једнакост међу људима пред Богом у светлу моралног закона.

Богаташ је непогрешиво препознао сиромашка и позвао ра но имену: Лазаре! Током живота није га познавао, боље рећи није желео да га познаје. Пролазио је поред Лазара док су ра облизивали пси. А тамо, нашавши се у аду, види Лазара и говори: Оче Авраме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста својега да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену (Лк 16, 24). На то му Аврам одговара: Синко, сјети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада Лазар се тјеши, а ти се мучиш (Лк 16, 25). Тако будући живот представља наличје садашњег живота. Утехе у животу садашњем, прете да ћемо остати без утехе у животу будућем. Трпљење страдања у овом животу обећава нам будући мир. Управо трпљење, јер ако човек страда, а притом завиди, страда али се жали и ропће, страда али ће, укаже ли му се прилика, запалити имовину домаћина такав човек, наравно, није Лазар. Такав ни у будућем животу неће наћи мир. Једном смо о овоме причали са децом у школи. Питао сам их: „Децо, ако би богаташ био добар човек, који би убогог на рукама унео у свој дом, хранио ра са свог стола, купао једном недељно, давао му нову одећу, да ли би, шта ви мислите, такав богаташ завршио у аду?“ Деца су ми одговорила: „Не“. И — деца су у праву. „Но, ако би богаташ био такав, а Лазар не би био кротак и добар, већ би му срце увек било испуњено хулом, завишћу, похлепом, ако би изговарао речи: нека си проклет!, зашто си ти толико богат, а ја овако сиромашан?, на шта Бог гледа? и слично... Када би Лазар био такав, да ли би се нашао у рају? Никада.

Живе на овој земљи милиони таквих, сиромашних. Хе дао Бог да постану богати, не дао Бог да се нађу на власти ужаснуће нас својим злоделима. Способни политички технолози, вешти револуционаризликовци управо од таквих сиромашних стварају запаљиву мешавину која ће изазвати националносоцијалну експлозију. Сиромашан је благословен када је стрпљив, када није завидљив, када није похлепан, када у потпуности има поверења у Господа. Таквих сиромашака је мали број. Лазар је похваљен не због сиромаштва, већ због стрпљивости, смиреног односа према беди. Стога што је био кротак, стрпљив и што је сву наду положио у Бога. И Бог га ннје обмануо, он је након смрти однесен у крило Аврамово.

Прича би била једна од многих да је богаташ био добар, Лазар зао, или обојица зла (обојица би се обрела у аду) или обојица добра (обојица би били у рају). Овде не постоји тврда, непроменљива закономерност кад си богат, значи да си зао; кад си сиромах, значи да си добар. Велика грешка комунистичке идеологије огледала се у томе да су се сви сиромашни сматрани добрим, а сви богати лошим људима. Камо воде грешке у идеологији, грешке у погледу на свет, грешке у богословљу, грешке у теоријама, видимо на примеру комуниста. Погреши у теорији и пролиће се реке крви! Ми, браћо и сестре, хвалимо данас Лазара не због тога што је сиромашан, нити критикујемо богаташа због богатства. Једног хвалимо, а другог кудимо због правилне, односно неправилне употребе онога што им је дато у циљу њиховог спасења. Богаташ је могао многима да учини милост, али није то учинио, а Лазарев задатак је био да истрпи до краја, што је он и учинио. Највећа утеха човеку у беди је мисао да ће се све то једном завршити. Каква год беда да га снађе, човек може рећи себи: то ће проћи и биће све у реду. Као што, на пример, новозапослени, бришући сузе, говори себи: и овом послу крај је неизбежан. Траљење је неопходно. И Петар и Јуда су издали Христа један због новца, други из страха. И Јуда је вратио новац, бацио га на под пред свештеницима и рекао: „Ја издадох крв невину". То јест, он је гласно изрекао да је крив за смрт невиног људског бића. Међутим, Јуда није сачекао свој крај измучен савешћу, обесио се, не сачекавши васкрсење. Да је Јуда сачекао васкресење, ко зна, можда би га Господ позвао као што је позвао Петра. Петар је издао из страха, али је издржао све док Анђео није објавио Мироносицама: Кажите ученицима Његовим и Петру, да ће ппег вама отићи у Галилеју; тамо ћете Га видјети, као што вам рече (Мк 16, 7). Петар је био посебно обележен јер је сматран за вишега од свих, а више од свих је, заправо, сагрешио. Морамо трпети. Дешава се чак да и саме себе морамо трпети. Ево, Лазар је себе истрпео и ушао у небески мир.

У свету у ком ћемо се наћи након смрти, јасно се уочава понор између праведника и грешника, и немогућ је прелазак преко тог понора. И поврх свега тога, постављена је међу нама у вама провалија велика, да они који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу; нити они отуда к нама прелазе (Лк 16, 26) тако говори Аврам. Међутим, интересантно је да богаташ, и поред све своје неправедности, поседује и љубав. Мислим да је њега богатство угушило. Постоје и људи који умеју да владају богатством, и без обзира на то што га поседују у тој мери, живе правилно. А постоје и такви код којих су душевне силе тако слабе, да они бивају здробљени богатством. Они не знају да господаре богатством, већ оно господари њима. Притом, ти људи могу бити добри, паметни, осећајни, талентовани просто, добри људи, али, богатство влада њима, не они њиме. Чини ми се да је богаташ из ове приче био један од таквих. Зашто ово говорим? Зато што у његовој души није било све спржено. Чак и у аду он прича о својој породици, својој браћи. Он каже Авраму: „На земљи имам петоро браће. Нека Лазар оде на земљу, јави им се и каже да живе другачије него што сам живео ја, како и они не би доспели на ово место мучења." Дакле, бринуо је о својој браћи и у аду. Док сте болесни, лежите на операционом столу, или вам је, рецимо, само зуб загнојио, или вам се било шта друго десило можете ли тада размишљати о другима? Обично, чини ми се, човек буде преплављен својом бедом, болешћу, тугом, и то без остатка. Сав је у својој невољи, свом болу, својој бризи, и сматра да је цео свет дужан, да су сви дужни да га жале, да пазе на њега, брину о њему, помажу му. О другима не мисли. Зато што је човек по својој палој природи стандардни егоиста. А бити у аду и мислити на своје сроднике, то, браћо и сестре, није мала ствар, то је, у ствари, велика похвала човеку.

Међутим, ад је ад, и богаташ је у аду. То значи да и добри људи могу допасти ада. То значи да ни добри људи не знају до краја да правилно искористе своје таленте, снагу, способности, богатство. Богаташа је угушило богатство. Банкет за банкетом, пријатељи, новчани послови, свађа око наследства и тако даље. И он би, на крају крајева, могао стећи Царство небеско уместо што је стицао царство земаљско, али није похитао, није се потрудио, пропустио је време. Он брине о браћи, и то је, у суштини, веома потресно. А Аврам му одговара: „Не, чедо, они имају Мојсија и пророке, имају Свето Писмо, нека њих послушају." Богаташ узвраћа: „Да, имају Писмо, но ако би ко из мртвих дошао к њима, пре би поверовали.“ На ово Аврам изговара велике речи: „ Ако они не верују Мојсију и пророцима, чак и да мртвац васкрсне неће му поверовати“.

Браћо и сестре, неверје има толико велику снагу да одриче и очигледне ствари које се одвијају пред нашим очима. Доказ за ово је јеванђеоска прича. Пре свог Страдања и Васкрсења, шест дана пре Васкрса, Христос је васкрсао свог пријателл Лазара, који је провео у гробу четири дана и од ког се већ ширио смрад труљења. Господ га је подигао из гроба и једни су Га прославили као Месију, а други одлучили да Га убију заједно са Лазаром, стога што је Лазар био живи сведок власти Исуса Христа над смрћу, жива проповед. Законозналци и књижевници нису тек само чули да је Лазар умро и потом оживео, не, они су то и сами видели, они су већ осетили да се од Лазара ширио смрад труљења који је допирао из гроба. Ево вам, браћо и сестре, сведочење речи ако би ко и из мртвих васкрсао, неће поверовати (Лк 16,31). Хе верује ли човек Светом Писму, то ни васкрслом мртвацу неће поверовати. И до данашњих дана много је оних који не верују у будући живот, који не воле Христа, не славе Га, нити Му се поклањају. Шта, зар је мало чуда? Да ли им је потребно да устану мртви? Неће поверовати никада. Јер је људско срце најстаменија тврђава. И потребно је утврдити себе не чудима, већ срдачним исповедањем, унутрашњим напором за сусрет са Богом, покајањем свим тим што је унутрашњи, а не спољашњи живот. Ко је видео чудо и поверовао, у тога вера нијејака. Чије срце осећа покајање, ко воли ближње, и напреже вољу ка извршавању заповести такав никада неће изгубити веру. Хе бих сматрао скупом веру чуда ради, посматрао бих таквог верујућег опрезно, с пажњом. И плашим се да ће, деси ли се друго чудо у некој другој религији, такав верујући, можда, и у то чудо поверовати, а веру брзо променити. Зато не треба опсесивно веровати у чуда, истину говорећи, не треба их тражити, не треба к њима страсно тежити — а тамо где се чудо десило — поћи ћу, видећу, прихватићу, заволећу...

Унутар нас је све што нам је неопходно за веру, само ра је потребно ископати. Господ каже: „Блажени који не видеше, а повероваше.” Неопходно је веровати свом дубином свог бића, о чему и говори најглавнија, прва од свих заповести: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом и свом снагом својом” (2 Мој 6,5). Таква вера не потребује чуда. За такву веру сав свет је чудо. И то што ће доћи пролеће биће чудо; и падање првог снега који земљу прекрива белим покривачем, и то ће бити чудо; и што се детенце игра на игралишту и нешто брбља такође је чудо. Ми живимо у чудима као риба у води. Човек који жели још чудесних чуда нема веру. Такав има развратно срце о ком Господ говори: „Род зли и прељуботворни тражи знак; и неће му се дати знак” (Мт 12,39).

Зато је, драги хришћани, Аврам рекао богаташу који се обрео у аду: „Имају Мојцуја у пророке; нека уx слушају” (Лк 16, 29). Имамо ли ми Мојсија и пророке? Наравно. Немамо само Мојсија и пророке, имамо и Самог Христа. Ми имамо и Стари и Нови Завет. Овде је реч о томе да се може веровати у будуће васкресење и будући живот, да је могуће имати здрав начин размишљања, односно здрав начин живота, и ако се има само Стари Завет. Јер су начин размишљања и начин живота међусобно нераскидиво повезани. А ми поседујемо више. Осим Мојсија, имамо и Христа Спаситеља, имамо апостоле, имамо Богомајку. Ми имамо неупоредиво више него Јевреји. Зато нама нису потребна чуда. Можемо, управљајући се по том компасу, усмеравати своју пловидбу по мору живота, стремећи ка том тихом пристаништу, ка том тихом заливу радости Царству небеском, на чијој ћемо се обали искрцати и радовати се.

Зато је, браћо и сестре, ова прича једна од најдубљих. На самом почетку рекао сам вам да ја себе пред овом причом доживљавам као изгладнелог човека пред препуним столом, зато што свети Јован Златоусти изговара четири речи на причу о богаташу и Лазару, четири најобухватније речи. Он је доследно истражио сваки обрт речи, сматрајући да је свака од њих исправна, лепа и да има много значења, Он је, на пример, уверен да је много важно то што Лазара позивају по имену, док богаташ нема име. Имати име необично је важно у библијској традицији. Како се у Псалмима пева: „Он је пребројао множину звезда; сваку је назвао својим именом” (Пс 146, 4). И у Јеванђељу се каже да су пастири своје овце звали по имену. За сточара или неког чиновника у кабинету министарства, животиње се броје по грлима толико и толико грла рогате стоке, толико и толико копитара. А за истинског пастира, за домаћина, свака овчица има име, и крава, и пас, и кокошка, и петлић... За Господа нашег нема безимених твари, Господ нас све зове по имену. Ако неко нема име, значи нема вредности у Божјим очима, значи он скоро и да не постоји. Лазар, огубани бедник, имао је име, а богаташ није. Можемо, значи, помислити да многи од оних о којима се данас пише у новинама, чија су имена на свачијим устима, пред Богом немају имена. Господ је, из неког разлога, на њих заборавио. Они ће одживети своје, а потом ће пропасти у бездан и из ада молити за своју браћу. А неколико губавих људи, бедних, људи од којих се шири одвратан воњ, пред Богом ће имати име што је, браћо и сестре, веома важно. Јер, ако је ваше име у Божјим устима, то просто не значи само живети, већ значи живети вечно.

У причи о богаташу и Лазару свака је реч подобна латици раскошног букета који необично мирише. Та је прича веома дубока. Та 16. глава Јеванђеља од Луке...

Заједно ћемо, пре или касније, ући у тај простор у ком ће се све открити.

Све се наједном озарило
што нам се нинило тамно.
Устрепталау пробудила се
и савест уснула давно.
И указаће она тада
на земно постојање.
Шта ће он рећи,
шта ће он рећи,
у своје оправдање?

Ово су стихови песника Апухтина. Ступићемо у ту област пре или касније, и све ћемо сазнати, све схватити, нестаће сва питања и недоумице. Зашто долазимо у храм? Како бисмо о томе сазнали и раније. Како нас смрт не би извукла из живота као што домаћин чупа ротквицу из баште. Како бисмо у тај живот ступили са знањем, мирно, са вером и надом, са крсним знамењем, са свепраштањем, са молитвом. Стога што нас очекује велика, раскошна, бесконачна будућа реалност, која већ постоји, но ми за њу још нисмо спремни. Да смо спремни за њу, већ бисмо били у тој стварности. Но, ми, док живимо овде, благодаримо Господу и радујмо се даровима којима нас је обасуо. Свежем ваздуху, листу који лети кроз ваздух и пада, хлебу на столу свему се радујмо, стога што су све то Божији дарови. Неопходно је спремати се за будући живот, браћо и сестре, неопходно, како не бисмо били тамо где је богаташ, него где је Лазар. Да ли си богат или сиромашан, посве је неважно. Важно је да живиш по вери и срцу и да искористиш своје постојање као карту за улазак у Царство небеско. Ако ти је лоше трпи, ако си сиромашаи — не завиди, ако си богат буди милосрдан, ако си талентован својим талентима послужи онима који их немају. То јест, искористи то што ти је дао Господ, како би ушао у вечну радост, у радост Господа твог.