Роман Терапија писан је углавном у дијалошкој, покаткад и у монолошкој форми, а реченице које изговарају актери врло су смислене и природне, тако да ће се понекад читаоцу учинити да, заваљен у удобну позоришну фотељу, гледа и слуша шта се догађа на сцени и стално у себи потискује све жешћу жељу да и он крочи на позорницу и да постане део приче која, што даље чита књигу, све више постаје и његова, готово аутобиографска.
Како се може претпоставити, радња се одвија у ординацијама психијатара и психолога, затворским ћелијама и канцеларијама, сакралним објектима и у другим просторима у којима би се могли кретати ови одлично извајани литерарни јунаци, са наглашеним карактерним особинама. Аутор је нашао нити које чврсто повезују овако разнолике особе, не дозвољавајући ни у једном тренутку да се радња банализује.
У најкраћем, роман Бранка Перића Терапија је роман за читање, књига која поред тога што пружа читалачко задовољство, подстиче на размишљање.