Аутор: Звездан Ћурчић
Страна: 152
► Остали детаљи

Коментар историчара

Роман Топлички збег је прича о обичним људима, oустанку у Топлици подигнутом 1917. године против тадашњих светских војних сила - Аустроугарске, Немачке и Бугарске - о њиховим судбинама после пропасти устанка у збегу из свог села Мачија Стена у село Гојиновац.

Топлички устанак је био једини устанак у Европи на територији окупираној од војске Централних сила, осим устанка у Ирској који је трајао само један дан.
Народно незадовољство и огорчење најављеном бугарском регрутацијом способног српског становништва, почетком фебруара 1917. године, резултирало је тада њиховим масовним бежањем у планине испред бугарских регрутних комисија. То су били будући устаници које су предводили војвода Коста Војиновић, потпоручник и Коста Миловановић Пећанац, резервни пешадијски поручник.

Створена је тзв „Четничка држава” са седиштем у Прокупљу, која се простирала правцем север-југ на површини од око 80 км2. Територију те „државе” на фронту одбране од 240 км, бранило је 12.762 устаника пешака и 364 коњаника који су били наоружани старим пушкама, са 150 метака и једном бомбом. Око 60.000 војника Централних сила напало је „Четничку државу”, сломивши убрзо отпор устаника, и после двадесетак дана трајања те „државе” она је престала да постоји 25. марта 1917. године. Устаничка војска се пред налетом непријатеља сама распала на мале групе устаника који су се крили по шумама Топлице и Јабланице.
У току гушења устанка, окупатор је чинио тешке злочине. Злочини бугарског окупатора били су много већи када су кренули у потеру за устаницима. Народ бежи у збегове. Људи су бежали од вешања, клања, одсецања делова тела, закопавања живих људи, спаљивања и силовања. Словени (Бугари и Срби) су се по ко зна који пут у историји убијали међусобно на наговор Германа (Аустријанци и Немци). Отићи у збег је из одређених крајева био једини спас. У збег су отишли и становници села Мачија Стена.

Окупатор је спалио 55 села и 55.000 објеката, а Међународна анкетна комисија после рата, избројала је 20.000 убијених Срба у устанку и после њега. Почињен је геноцид, то је једина реч која би могла да важи за ове злочине. Највише је било убијених цивила у устанку.
Чича-Крсто, испод Бећовог крша, чувши да је суседно село Трпезе спаљено, повео је становнике из Мачије Стене у збег. Збег који је у Вражјем потоку доживео једну од страхота рата, силовање жена од окупатора. Учесници збега су срећно дошли код својих пријатеља у село Гојиновац где су сачекали крај рата. Освету, саставни део рата, извршио је комита Сретен, убивши бугарске силоватеље. Сретен је осветио пре тога и Паву, коју су убили бугарски војници приликом силовања у Вражијем потоку.

У избеглиштву десила се и љубав силоване од Бугара девојке Стоје и Радоша из Гојиновца. Убрзо након венчања двоје младих, избеглице се враћају на згаришта својих кућа и њиховим обнављањем враћају живот свом селу. Људи враћају живот неком селу, а не гробови. У село се враћају након завршетка рата и мушкарци са фронта: Павин муж Радоје, Крстов син јединац Маша, Станојкин муж Стеван и др.
Живот се вратио у Мачију Стену.

„Нема слободе без крви. Морамо се борити до последњег” биле су речи војводе Косте Војиновића. Срби Јабланице и Топлице борили су се до последњег. Ови крајеви су послали најбоље тј. првопозивце и другопозивце у Гвоздени пук да пронесу славу српског оружја у Великом рату. У Топличком устанку 1917. године, учесници су били Срби који нису отишли у рат, они који су остали рањени код својих кућа после славних битака на Церу и Колубари, они који су били млади или стари за војску, жене и деца. Једном речју, Срби из Топлице и Јабланице су сви били учесници Великог рата без обзира на пол и узраст.

Приликом откривања споменика страдалим Топличанима у Великом рату, 9. септембра 1934. године, Њ. Св. Патријарх г. Варнава рекао је између осталог: „Топлица, име велико и славно по беспримерним заслугама и делима својих топличких синова, у свим епохама наше историје, изведено на врхунац славе и величине, судбоносном периоду Светскога рата постало је велики симбол српског хероизма, неупоредива трофеја српске славе, недостижни пример узвишеног мучеништва једне нације. Историја Топлице је у сјајној минијатури историја целог нашег народа”.

Рат, збег, гроб, страдалништво, одсељавање, досељавање, споменици, то је историја Топлице и историја српског народа. То је и историја становника једног села у Косаници, Мачије Стене. Сећања Милића Драговића, подсећају у роману на ту историју. Деда Милић је ту причу испричао свом унуку Звездану Ћурчићу, а он је то срочио у роман. Звездан је урадио оно што смо требали сви да урадимо, да послушамо приче својих дедова и прадедова и да то забележимо и објавимо. Написати, то значи не заборавити. Грех је не забележити јунаштво ових људи у Великом рату.

Вредност овог наративног извора је што нам доноси неке нове податке о животу у устанку, о новим устаницима (Стеван), о новим војницима и подофицирима Гвозденог пука (Стеван, Маша, Радоје), о новим жртвама (Пава и силоване жене из Мачије Стене), укратко речено, о свему ономе чега нема у изворима првог реда. Казивање Милића Драговића дало нам је нове податке о устанку. О учешћу становника из Мачије Стене у устанку до сада нисмо имали никаквих података. Ово су први подаци, па је зато и казивање Милића Драговића од изузетне вредности за историју Топличког устанка.

Дарко Жарић,
Историчар, виши кустос Народног музеја Топлице у Прокупљу