Аутор: Радојка Цицмил - Реметић
Страна: 417
► Остали детаљи

Често нам се учини да нигде као у планини човек није ближи Богу, а опет нигде као у планини није сам и напуштен. Ако је притом реч о Дурмитору све се казано увеличава, постаје крупнија истина. И нигде као у планини није човек све око себе именовао. Тако се осигурао и тако је смишљањем именица умањивао досаду, налазио заговор и игру у језику. Када кажемо да се осигурао то значи да је поставио оријентире да може тачно казати одакле ко долази, где се шта налази, куда се може преко долина и омара, докле је чије, где се ко настанио. Понекад се чини да планинац има више речи но било чега другог. Када кажемо да је смишљањем именица разбијао самоћу и заговарао се у речима сведочимо да је стварање имена песнички посао, али практичан и користан свакочасно, откривамо да је именовање стварање матерњег говора, његово богаћење и укопавање у властиту земљу, као што се клеше у камен на њој, у гробну плочу. Планинац творење речи обавља по природном реду, без напора, из основне људске потребе. Зато не знамо да је реч о великом и важном послу.

Одабранима је дато да то виде, запишу или кажу. Међу њих, међу одабране, уписала се Радмила Цицмил-Реметић, рођена у Шарићима, у Аринама, на Планини пивској, божијом вољом одређена да учини за свој предео што није нико, да попише сва имена места Планине пивске, да то уради темељито, стрпљиво, у вишегодишњем послу, с пажњом према свакој речи као да је жива, да сваку распореди по насељима, а онда у азбучном низу, с акцентима, с објашњењима, с понеком причом, по Вуковом начину, с научном прецизношћу и упорношћу какву нико није још дао пивљанским именима у гори и води, у закосима и шкркама, у доловима, стрменима и главицама, свуда где могу нога и око. Када одселе људи из планинског или било којег предела мала имена у окућницама загубе се у некошеној трави, у корову и трњу, у змијарницима. Зато су победиле заборав књиге у којима су такви називи записани. Истовремено, књиге те врсте јесу и одбрана језика и ретких речи у њему.

Двадесет три насеља на Планини пивској и кањон од Унча до Шћепана Поља, све откуд је Радмила Цицмил-Реметић спластила имена малих и мало већих места, има толико заводљивих и чаробних речи да нико, не само писци и језикословци којима је то основни задатак, неће моћи да у читању не буде зачуђен и изненађен шта је све никло, порасло и родило на том простору где су ветрови непомирени и где су зиме бездушне. Нико неће моћи да објасни како је толико речи извирало онамо где су извори живе воде ретки као најлепше реткости. А сви ће знати да тако мора бити на извору Вукова језика, на извору српског књижевног језика. Пивљани су били први Вукови учитељи. Као да није друкчије ни могло бити. Пива је место где може да се учи како се српски језик умножавао и како се његове речи по најбољем начину изговарају.

академик Миро Вуксановић