„Ја немам куд до у Слово“ исповедно читаоцу саопштава Александар Видаковић у свом песничком рукопису с насловом „Траг“ који казује да је реч о песнику с божанским надахнућем, оним непорецивим, оним с императивом. А из таквог надахнућа је и бризак душе ка небесима, и то бризак земника нашег тла, који тражи суштавство, светлост и „бодро слово“. Дакле, тражи крштену реч! Тражи „белог Голуба над водом“, оног што Свети Дух јесте, и што зари боготражитеља и чини га „живом црквом“ с Њим, који се срцем препознаје и усваја, јер – Он Васкрсним звоном призива у преди где смрти нема, већ ново свитање, На то упућују и наслови Хиландар, Сентандреја, Грачаница, Студеница, Крушедол… па Божић и Богојављење, Причесни дариви I и Причесни дариви II, све до Цркве и Гробља у Осечини, с назнаком да је и Ваљево овде у Духу, Слову и Језику.

И то је отаџбински и завичајни пев Александра Видаковића, песника молитвено узнесеног. А и како би он другачије певао кад је светосавац и препознатљив по крсној слави са свећом и тамјаном, хлебом и вином.

Дакле, пред нама су духовни записи понети из завичаја, што чине идентитет песника како у ранијим збиркама, тако и у овој, а верујемо да ће тако бити и у следећим, новим.

Александар Видаковић зри Словом литургије и траје јеванђелски с Њим. Оно му је Светлост! И то светлост која зари од Њега к нама и од нас ка Њему. И ту Светлост, као „искуствену реалност“ следи песник. Она му је Зрака водиља до утешишта и уточишта.

Питања која у „Трагу“ поставља Александар Видаковић су исконска и кроз векове присутна, и нема правог песника који их није већ постављао: Ко смо? и Где нам је крај?

У Доњем, земном, или у Горњем, небесном, граду? И шта смо ми без иконостаса страдалног, па из тога и вазнетог, где Сретење с Господом је светлост у наручју. Из тог наручја је и Љубав с казом да она мушкарца и жену не дозива само у двојину већ да она Човека и Човечицу испуњава умножењем и обожењем. Такав је љубавни пев овог песника.

Раша Перић – извод из рецензије