Аутор: Радмила Мишев
Страна: 319
► Остали детаљи

Кад се човек роди, почиње да верује.
Онај осмех мајке – то је први вид љубави Божје. Мајчиним оком гледа Творца.
Први осмех детета – осмех је родитељу који га је родио и Родитељу који их је створио.
И успаванка је – молитва. Сан је Мир Божји. Кућа је, исто, црква; школа – храм…



Епи­скоп будимљанско-никшићки Јо­а­ни­ки­је:
Кроз жи­вот­ну при­чу же­не ко­ја од тре­нут­ка ка­да је пр­ви пут ушла у цр­кву да за­па­ли сви­је­ћу по­чи­ње да „тра­га за ду­хов­ним ви­дом“, аутор ове књи­ге, Ра­да Ми­шев, при­пре­ма чи­та­о­ца не са­мо за ула­зак у храм, не­го и за све­то­та­јин­ски жи­вот у Цр­кви. Исто­вре­ме­но је учи­ни­ла и па­жљив при­ступ нај­зна­чај­ни­јим хри­шћан­ским пра­зни­ци­ма уз упо­зна­ва­ње са њи­хо­вом библијско - ли­тур­гиј­ском осно­вом. С при­мјер­ном тре­зве­но­шћу на­гла­си­ла је зна­чај по­ста, мо­ли­тве, ис­по­ви­је­сти, ре­дов­ног уче­шћа у све­тим бо­го­слу­же­њи­ма и по­што­ва­ња цр­кве­ног по­рет­ка.

…У на­шем вре­ме­ну ма­ло је ко­ме по­шло за ру­ком, као ауто­ру ове књи­ге, да та­квом то­пли­ном и про­ду­хо­вље­но­шћу књи­жев­не ри­је­чи, али без су­ви­шне па­те­ти­ке, уве­де чи­та­о­ца у све­ште­ну ат­мос­фе­ру хра­ма и све­те слу­жбе Бо­жи­је.

Дра­ган Ла­ки­ће­вић, књи­жев­ник:
Сви чи­та­о­ци ове књи­ге по­ла­зе у јед­ну ле­пу и пле­ме­ни­ту шко­лу. И то ни­је све. Без ве­ре не би би­ло ле­по­те у све­ту, ни­ти у ка­зи­ва­њу о ве­ри. Та ле­по­та об­ли­ку­је по­у­ке о ве­ри. Од основ­них до сло­же­них пој­мо­ва, од хра­ма до бро­ја­ни­це – гра­ди се овај све­стра­ни уџ­бе­ник о на­шој ве­ри – из се­бе и у се­би – од Хри­ста и у Хри­сту.

Рад­ми­ла Ми­шев, с оби­љем ле­по­те, сли­ко­ви­то­сти и не­по­сред­но­сти, пи­ше о мно­гим еле­мен­ти­ма ве­ро­на­у­ке. Исто­ри­ја, ре­ли­ги­ја, оби­ча­ји, пам­ће­ње тра­ди­ци­је – све је спо­је­но у јед­ну ве­ли­ку при­по­вет­ку о жи­во­ту у ве­ри. Лек­ци­ја је у исто вре­ме по­е­зи­ја, за­ко­ник је спо­ме­нар, на­у­ка – при­ча.

Књи­га Рад­ми­ле Ми­шев је жи­ви ка­лен­дар: пра­зни­ка Бо­га и чо­ве­ка, све­у­куп­ног жи­во­та у јед­ној го­ди­ни и у ве­ко­ве ве­ко­ва.

Др Зо­ри­ца Ку­бу­ро­вић, ле­кар и књи­жев­ни­ца:
Ода­кле по­че­ти, кад у без­бо­жном све­ту, од­ра­сли без Бо­га, без му­дро­сти соп­стве­ног на­ро­да, без еле­мен­тар­ног зна­ња шта је Цр­ква, на­ша соп­стве­на Цр­ква, шта је мо­ли­тва, шта је све жи­вот, кад у бо­лу, у без­на­ђу, оста­не­мо са­ми у мра­ку, пред ра­ља­ма смр­ти? Ода­кле по­че­ти, кад је­ди­но у се­би осе­ћа­мо бол­ну че­жњу да по­ве­ру­је­мо да Бо­га има и да нас Он во­ли. Ка­ко при­ћи, ка­ко раз­у­ме­ти, ка­ко учи­ни­ти пр­ви ко­рак, и дру­ги и тре­ћи? Див­на књи­га Рад­ми­ле Ми­шев нас је про­сто узе­ла за ру­ку, уве­ла нас у цр­кву, по­ка­за­ла нам где је шта (као што чо­век чи­ни са при­ја­те­љи­ма ко­ји ће ду­го оста­ти у ње­го­вом до­му), пред­ста­ви­ла нам уку­ћа­не, да­ла да осе­ти­мо чар љу­ба­ви и оче­ки­ва­ла љу­бав. Див­на, за­то што је ли­ше­на ве­ли­ких пре­тен­зи­ја, осим да бу­де тач­на и ла­ко ра­зу­мљи­ва, по­ка­за­ла је са­мом со­бом ка­ко је ве­ли­чан­ствен, до­бар, јед­но­ста­ван и ду­бок жи­вот по Бо­гу.

извор - spc.rs