Милијан Деспотовић, ТРЕНУТАК У ОКУЛАРУ ВРЕМЕНА

Данијела Репман: „Трагом расутих тренутака”

Постоје књижевне форме које не успевамо да именујемо, али осећамо да је њихов садржај метафора долазећег, ту откривамо много знакова будућих догађаја. [1] Они су за писце само једно ново искуство духа и његове моћи у коме је метафором могуће доста тога од „расутих тренутака” призвати у контекст догођеног.

Идући „Трагом расутих тренутака” и њиховим сабирањем, настала је књига прозе[2] Данијеле Репман. Ово дело има 112 целина (наслова) и приповедачку копчу, и нити романескног, и есејистичких целина и поетских додиривања, из свега овога лако би се могла издвојити и збирка песама у прози (прозаида), али, напросто, то су тренуци који су добили реч и особиту целовитост. Профетски коректор тих речи омогућио је сва додиривања и остварио везу, па ово ретко књижевно дело делује као завршен догађај.

Ако књигу Данијеле Репман „Трагом расутих тренутака”, читамо као роман, а онa то јесте, има своје главне јунаке: Севера, жену му Софију, сликара, има фабулу… То су само основни елементи, а све друго припада особеним критичким остварењима, а свако понаособ, открива креативну списатељицу која, пре свега, влада језиком, а он је до те мере изоштрен мислима да оживљава сваку иреалност и машту. Ова књига је једна врста флуидне творевине у којој, у крајњем, имамо посла са нечим „створеним”, али то створено има свој циљ и има задатак да антрополошки пут поједностави самоосвешћењем живог човека који тражи мудра решења у одбацивању и порицању противречности. У том трагању отворени су многи простори чија су предворја обележена тренуцима духовно сентенциозних мисли које као да су „завезане кудељним канапом”. Оне су смештене овде у различитим текстовима, али често и у насловима. Данијелин јунак је до тих мудрости долазио медитирајући „док (је) руком прецизног калиграфа (…) чистио од земље зарђали новчић”.

Само књижевница Данијела Репман зна мотиве за писање ове књиге, они за нас и нису и јесу битни. Читалац и критичар у њему траже доживљај и основе уметничког. Различито читање само потврђује да је списатељица своју транспоновану субјективност успела да пренесе кроз укрштеност порука па и комплекс изузетно сложених односа захтевне објективне анализе које не могу сакрити осећај понетости текстом. Такав осећај имао сам пред текстом „Збирка разгледница”. Од свог пријатеља сликара, Север је годинама добијао разгледнице „на чијој је полеђини уместо текста увек била нацртана минијатура у тушу”. Прочитавши ово сетих се да имам читаву колекцију цртежа у тушу које ми разним поводима, повремено шаље мој пријатељ, сликар и мултимедијални уметник Драган Нешић из Прибоја. Потом сам се загледао у корице ове књиге и у репродукцији препознао руку Драгана Нешића, у импресуму је исписано његово име.

Овде су на истом задатку сликар и списатељица, они додају свом јунаку Северу „непоновљиве тренутке” да их не би заборавио. Уметници су учинили напор да све буде приказано препознатљиво јер „непоновљиви тренуци су веома осетљиви (…) од непрепознатљивости постану патетични и неугледни”.

Ризница трагача Севера је ризница нашег језика који баштини Данијела Репман јер је и сама трагач за непоновљивим тренуцима, она је „виспреног, проницљивог ума попут градитеља пирамида”. Тако је узвисила ово дело сместивши га у опис, дијалог и монолог у исповедној песми:

            понекад

            али стварно само понекад

            чим угледам неко ново градилиште

            верем се по високим скелама

            да дохватим себе.[3]

Но, вратимо се Северу који је у свом сну покушао да уђе у туђе снове и мисли, а списатељица ове књиге га од тога одвраћа сентенцом: „Понекад и сопствене мисли воде у погрешном смеру”. Сентенциозно описује и стање после буђења: „За решење многих проблема у животу недостаје одмереност”. Отуда тај латентни унутрашњи сукоб и упорна трагања за позитивном метафизиком нарави коју треба ускладити са оним пролазним јер, како каже Репманова, „живот је прост механизам/ изједе се од коришћења”. Нису ли сви исечци времена само исечци наших живота? Зато је Север критичан према свему, „не жели и не сме све да зна”, мада је као упорни трагач за расутим тренуцима све „пронађено” спаковао у седамнаест кутија („У новој потрази”), он је свестан да су то само тренуци, а тренутак је као реч, тек као стих, а ликовно то је само обрис времена, слика која се губи и треба је уметнички „ухватити”. Отуда и идеја Данијеле Репман да у ову књигу ради рационалности и конструкције уведе најзаслужније за трајање времена, а то су сликар и песник, мудрац Север. Да би значењски добро сместила емоције ту је и Софија, ризница тајни које добијају перформансно значење, као и боравак у соби „у којој стоји време”.

Репманова је сјајно завршила свој роман. На крају, после смрти Севера, показала је да нема пролазности јер свачије време стаје онда када се његов живот завршава. Свако други има своје време, а оно има крај. То је за сваког златно време, мада он златно време може и да не примети. Север је отишао у своје време, оставио кутију са тренуцима, иза врата на која ће касније позвонити Сликар. „Сликар звони. Нико не отвара. (…) На мах се сети да је у оваквој ситуацији у кључаоницу стављао гранчицу бођоша – по томе је Север знао да је он био ту. (…)

Гледа низ улицу. Потпуно је пуста. Још једном звони, а онда одлази. (…) Не слути да му је ово последња посета.”

Од сачуваних тренутака остала је истоимена књига Данијеле Репман, књига роман уметничке фиксације која припада особеној естетској свести, са ослонцем на границе времена које прелази живот, а зауставља га његова супротност, на другој страни. Каткад то је само непознат тренутак. Срећом, овде је доста тога записано па окулар времена, био он стваран или магичан, показује како манифестне тако и латентне домете.

Милијан Деспотовић

у Косјерићу, 13. августа 2014.