Аутори: Дионисије Фарасиотис, превод са енглеског Тијана Мирковић
Страна: 299
► Остали детаљи

Још један бисер из издавачке радионице манастира Подмаине код Будве.

У време ескалације различитих облика нехришћанске религиозности, који се нуде савременом човеку кроз медитацију, јогу, дечију јогу, јогу за труднице, прорицање будућности, белу и црну магију, видовитост и квази прозорљивост, спиритуализам... све поплочано добрим намерама које знамо куда воде, аутор нам искрено дели своје искуство надајући се да ћемо се научити на туђим грешкама, док још није касно да испливамо из муља у који смо упали својим погрешним изборима.

Осим душекорисног садржаја ово издање одликује оптимално дизајнерско и техничко решење по коме већ препознајемо рад ових вредних и талентованих чланова издавачког тима.


Предговор

Велика ми је част да напишем предговор овој књизи чији је аутор један од више хиљада оних којима је помогао блажени старац Пајсије Светогорац. Није то била обична помоћ, сам Христос га је старчевим молитвама спасао из чељусти звери.

Радостан сам што га познајем толико година и са задовољством потврђујем аутентичност ове књиге.

Њен аутор, човек великих духовних стремљења, желео је да истину упозна искуствено, а не само из књига. У намери да испороба све нашао се у најпре у свету различитих духовних нехришћанских традиција као што су јога, хипнотизам, магија, врачање. He верујући, како сам наводи, да човек може својевољно да одабере зло, доводи себе у низ смртних опасности по душу. Бескрајна доброта Бога, пре него његова радозналост, одводи га на Свету Гору. Тамо се његове очи отварају за један потпуно другачији духовни свет, за истину Бога Оца, Чија је љубав према нама неизрецива. Ту је започело лечење његових душевних траума.

Преко богоносног старца Пајсија и духовних искустава која је стекао на Светој Гори обдарен је истином о Богу. Какве тајне у себи крије душа! Упркос свему, жели да једнаку прилику пружи индијским јогинима као и православним монасима. Опседнут је питањем да ли су јогини, којима је посебно фасциниран, са Богом или са ђаволом.

У таквом стању одлази у Индију, где ће своја истражвања наставити у заједницама три позната гуруа, од којих је један поштован као Бог.

Остварио је своје амбиције, али оно што је добио била је духовна смрт. Да није било молитви старца Пајсија Светогорца, пао би у таму луциферске деификације. Природа његових стремљења, духовне опасности са којима се срео и све друге околности у његовом животу, све је то био део Божје промисли. Након свега његово срце јс одбацило таму која је заклањала светлост Христову.

Милост Тројичног Бога, која увек поштује човекову личну слободу, исцелила га је од тешких духовних и психичких рана које је понео из Индије. Ову је милост призвала очинска и мајчинска љубав старца Пајсија.

Ови упечатљиви и снажни мемоари заправо су исповест душе која се срела са индијском спиритуалношћу, врачањем и окултизмом, који већ више од тридесет година практично преплављују западни свет, укључујући и Грчку.

У Лествици божанственог уздизања, коју је написао ненадмашни духовник из шестог века, свети Јован Синајски, читамо да они који су једном пали под утицај страсти и исцелили се кроз покајање, могу да постану лекари, водичи, светла другима, јер они болест познају из личног искуства и могу да упозоре оне који су на путу да падну.

Од пишчевог мукотрпног искуства можемо имати велике користи. Он се нада да ће други, прочитавши његову причу, доћи до разумевања и истине, а да притом не прођу кроз патњу. Ми то такође желимо свим добронамерним духовним трагачима који ће читати ову књигу.

t Монах Арсеније
Манастир Светог Арсенија
Ватопед, Халкидики, Грчка, мај 2008.

Манастир Светог Арсенија који се налази недалеко од села Ватопетди у северној Грчкој, имао је блиске духовне везе са старцем Пајсијем све до његове смрти 1994. године. Отац Арсеније (Влијанговтис), монах овог манастира, докторијрао је теологију на Аристотеловом универзитету у Солуну. Уредник је православног часописа Παρακαταθήκη и аутор бројних књига и чланака о православном хришћанству и другим религијама.


Садржај

Предговор, 7
Увод, 11
Читаоцу, 11

Поглавље прво
Гурнут ка злу искуства у свету хипнозе, врачања и окултног, 21
Корени, 21
Арес, хипнотизер, 23
Александра, 31
Димитрије, 33
Ударац невидљивог бића, 35
Бизаран сан, 37

Поглавље друго
Божанска помоћ: старац Пајсије улази у мој живот, 41
Посета Светој Гори, 41
Сусрет са старцем Пајсијем, 47
Немате права да се мешате у мој живот, 54
Мирис крста, 55
Прва искушења у духовном животу, 57
Старчеви мањи дарови, 65
Сведочења познаника, 69
Старчев метод учења, 71
Велики благослов, 73
Анђео чувар, 74
Старчева великодушност, 75
Безусловна љубав, 76

Поглавље треће
На ивици: између две духовне традиције, 81
Сусрет са Свами Јогамуганандом, 81
Силва метода контроле ума, 90
Одведен на Свету Гору, 100
Иверска Богородица - Панагија Портаитиса, 101
Духовни шлем, 112
Одлука, 115

Поглавље четврто
У ашрамима Индије , 117
Неколико уводних напомена о Индији, 117
Сусрет у Варанасију (Бенаресу), 121
Пут до Бабађија, „бога у телу”, 133
У Хималајима у ашраму учитеља над учитељима , 139
У ашраму Шри Ауробинда у Њу Делхију, 156
У ашраму гуруа Сатјананде у Мунгеру, 159
Људи из ашрама, 164
Други сусрет са Бабађијем, у Алахабаду, 178
Обожавање идола, 187
У власти демона, 189
Искушење моћи , 191
Мистична искуства и откровења
у Сатјанандином ашраму, 193
Напад, 196
Светлост, 197
Ида, Пингала, Сушумна, 198
Духовна атмосфера, 199
Посета, 200
Библиотека, 202
Сатсанг , 204
Коначни напад , 206
Сведочанство старице Гаврилије, 209
Поново у ашраму Шри Ауробинда, 211

Поглавље пeтo
Најзад код куће, 215
Посета Светој Гори након путешествија по Индији, 215
Демон, анђео и Пресвета Богородица, 220
Исцељење главобоље , 230
Дрво ловорово, 231
Избор између светлости и таме, 234
Духовна операција , 238
Чича Илија, 242
Чича Илијина светлост, 246
Немој кушати Господа Бога својега, 247
Утеха старца Порфирија, 250
Старац Пајсије у светлости Преображења, 254
Духовно ратовање у војсци , 259
Благослов старца Порфирија, 266
Други сусрет са Димитријем, 270
Исусова молитва и хиндуистичка мантра, 272
Духовни рат, 281
Свето Причешће и усредсређеност на Христа, 283
Епилог, 293
Додатак, 297
Сведочења грчких православних духовника, 297
Старац Исак Светогорац (1936-1998)

Увод

Читаоцу

Сматрам себе срећним јер сам у животу срео много значајних људи, а пре свих старца Пајсија. Захваљујући њима нашао сам свој пут. Чудесна искуства и доживљаји дали су ми одговоре на узнемирујућа питања која су ме мучила много година. Има ли овај свет смисла? Да ли Бог постоји? Зашто бих живео? Ко сам и каква је моја унутарња природа? Да ли ћу након смрти престати да постојим?

Обузет овим питањима, кретао сам се и дисао дубоко у срцу тајне. Живот и свет били су једна велика тајна, а највећа од њих био сам себи ја сам, то непознато, тајанствено биће. Једноставно нисам могао да живим без одговора на ова питања, такав живот за мене није био могућ.

Људи око мене, а и свет уопште, нису били много заинтересовани за питања ове врсте. Вредности на којима почива живот друштва су економске, а наши животи су испланирани. И мој живот је био одређен унапред. Други људи су већ све смислили за мене, дуго пре мог рођења. Добићу диплому, добар посао, оженићу се, родиће ми се деца, имаћу породицу, повремено ћу негде отпутовати, ићу ћу на летовања, пензионисаћу се и, напослетку, умрети. Све је већ зацртано. Мислио сам, добро, али што бих ја све то радио? Који је смисао и сврха живота?

Схватио сам да сваког јутра устајеш рано да одеш на посао који је обично неко занимање без трунке радости те ти исцеди сву енергију. После дођеш кући, поједеш нешто, дремнеш, одмориш се уз утакмицу или неку ТВ емисију, након које гледаш вести, у којима ти кажу шта треба да мислиш и шта би требало да те занима. И кад лепо одспаваш, циклус се понавља. Наравно, с времена на време виђаш се с пријатељима, идеш у ресторан, али ко има снаге да покрене озбиљна питања? „Хеј, друже, потребно нам је само да ћаскамо, да се лепо проведемо, да нам прође дан”. И, на крају, тако прође живот.

Ја то нисам могао да поднесем. Сама помисао да ћу овако провести живот не знајући шта ми се дешава готово да ме је доводила до лудила. Ипак, осталима су моја питања о смислу живота савременог човека изгледала као будалаштина. Као да ми се цео свет обрушио на рамена присиљавајући ме да се прилагодим, да живим као што човечанство живи хиљадама година, да заборавим на своја питања и да одустанем од тражења одговора, јер одговора и нема, само апсурдност коју свако препознаје у дубини свог бића. Осећао сам се као Сизиф, заглављен у бескорисном напору, покушавајући и покушавајући изнова, али узалуд. Нисам био посебно јак и био сам на ивици нерава када сам срео старца Пајсија. Тада су почели чудесни догађаји о којима пишем, тада сам добио духовне дарове који су ме освестили и дали ми одговоре за којима сам трагао.

Неко време сам био сасвим задовољан да те дарове сачувам за себе. Уживао сам у њима у самоћи, дивио им се, благодарио Богу што ми их је послао. Но, с временом, почео сам да мислим и на друге људе. Ипак, требало ми је доста времена да одлучим да ове духовне дарове изнесем на видело. Коначно, Христос је рекао: He дајте светиње псима: нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас (Male ј, 7:6). Знао сам ово из искуства, видео сам како људи реагују када им причам. Увек постоји опасност да стекнете непријатеље када говорите о Истини у временима која су опчињена лажним вредостима. Па ипак, имао сам потребу да говорим и да пишем. Да сам ћутао из себичних разлога, имао бих проблем са савешћу. Ти чудесни догађаји, схватио сам, били су тако драгоцени да није требало да се изгубе у понорима заборава. Кад помислим колико се папира и мастила троши на штампање глупости које уништавају наш ум, као што су таблоиди, порнографија, модни магазини, спортски журнали и слично, осећам да је ово што пишем вредно објављивања као понуда, дар другим људима.

Обавестио сам старца Пајсија о својим намерама, коначно све се то њега у првом реду тицало, и дао ми је благослов да напишем књигу. Понекад смо разговарали о томе шта пишем. У једном тренутку ми је рекао да прекинем да пишем, а онда је, неколико месеци касније одобрио да наставим да радим

С једне стране, пишем ради себе да упамтим шта се догодило, да не заборавим и да боље разумем. За мене су сви ови догађаји непресушни извор знања. С друге стране, постоје људи за које се бринем и којима бих оно што сам искусио желео да пружим као залог пријатељства, тако да једни друге можемо да упознамо на дубљем нивоу. Имам у виду и своју децу којој 6и ова књига могла такође да буде важна. И коначно, саосећам са дивним душама, које можда не познајем лично, али које сигурно постоје или ће постојати, и које ће мучити иста питања која су мучила мене. Можда им моја књига неће донети ону суштинску помоћ, али ће им моје сведочанство бар указати на пут. Моћи ће да кажу: „Ево некога ко каже да се чуда заиста дешавају. Нису то само бајке, митови, узлети маште.” Ова чуда била су део мог живота. Чуо сам их својим ушима, видео их својим очима, и осетио их својим рукама. Можда ће управо то охрабрити ове добре душе да прате свој пут, да траже док не нађу, као што сам ја тражио и нашао. Надам се да ће ова моја удовичка лепта бити мали допринос изградњи човечанства као велике, огромне Божје породице.

He тврдим да сам био или да јесам неко посебан. Ја сам само желео да сазнам ко сам, где сам и куда идем. Хтео сам само да разумем шта се дешава у овом свету, шта се дешава након смрти, шта је важно, шта није, и како треба да живим. И нашао сам одговоре на та питања, или, боље рећи, одговори су ми дати као поклон, зато сам дубоко захвалан онима који су посветили свој живот, знање и љубав некоме безвредном као што сам ја.

Нисам професионални писац, немам никакве литерарне претензије, а ни вештине. He говорим о интелектуалним теоријама које сам развио, нити о занимљивим могућностима које сам истражио. He покушавам да направим „случај”. Само пишем своју причу и сећам се догађаја који су обележили мој живот, премда ће многи од њих звучати невероватно просечном човеку. И сам сам још задивљен натприродним, чудесним, парадоксалним, моћним феноменима који су за мене били извор спознаје. Циљ ми је да испричам своју причу и да пустим читаоца да сам процени. Многа од ових искустава ускомешала су моја осећања, а настојао сам да прикажем и њих као део искуства.

Модеран човек жели да се све некако уклопи у своје виђење света и одбија да се пробуди из тог блаженог ступора. Зато се руга, напада, одбија и мрзи све што лежи изван његовог поимања. Он не жели да мисли, јер га је телевизија научила да му је мишљење непотребно. Неће да поставља себи питања јер је то превише заморно. Hе жели да зађе испод површне баналности живота, јер га је модерна култура навикла на ушушкани живот гладног потрошача у кавезу материјализма. У стању духовне смрти његов живот одређује биолошки живот тела, а његова интересовања ограничена су искључивом усредсређеношћу на телесне потребе и жеље, што чини да се још више везује за материју и материјална добра. Кад човек презре бесмртну душу, тај највиши део свог бића, и постане свестан само свог тела, он осуђује себе на живот који га постепено деградира. И тако човеку части будући, не разумеде, изједначи се са стоком неразумном, и постаде јој сличан (Псалам 48,21). Молим се за те сироте и несрећне људе да схвате да су несрећни и да нађу помоћ, као што сам је ја нашао.

Постоје, наиме, људи који су ослободили свој ум и душу од заводљивих чари данашњег материјалистичког стила живота и који су отворени ка духовном свету и који имају снагу и спремност да промене све што је потребно за своју добробит. Ови људи имају храбрости и понизну жудњу да направе скок којим ће досегнути духовни извор живота у Светом Духу. Они су ти који у наше тривијално и вулгарно време чувају оно што је у човеку највеличанственије. Пред таквим људима понизно се клањам и молим унапред да ми опросте за пропусте и погрешке.

Описани догађаји збили су се у распону од око десет година. Приказујем их као албум са фотографијама значајних догађаја које сам покушао да сложим хронолошки, уз наговештавање везе међу њима, тек толико да читалац може да има уопштенију слику док чита појединачне приче.

Имена стварних личности, као и детаљи о њима, промењени су како би се заштитила њихова приватност.

Како бих сачувао сопствену приватност и приватност своје породице, писао сам дело под псеудонимом.

Наравно, не бих се усудио да напишем ишта без благослова старца Пајсија. Знам такође да ће многе изненадити моја смелост, јер је типични православни верник далеко опрезнији у разговорима о духовним питањима од мене. Стога молим читаоца да прими ову књигу као дар, необичан какав јесте, у духу у коме је и писана: као сећање на мог духовног оца, слуге Божјег, оца Пајсија, и што је још важније, као охрабрење другима, сведочанство о великим и тајанственим делима Божјим у животу једног младића нашег доба.

Желим да изразим захвалност свима који су допринели књизи својим препорукама и сугестијама, саветима, исправљањем грешака и стављајући ми на располагање своје знање и таленат. Нећу их помињати поименце јер су то људи који воле анонимност. Нека им Бог да њихову награду.

Пре него што почнем своју причу у којој се тако често помиње Света Гора и старац Пајсије, желим да нагласим да нису сви православни монаси на Светој Гори и другде његовог формата. Неки су тек постали монаси и нису још прочистили своје душе од страсти, па не треба да чуди што се не разликују много по изгледу и понашању од људи у свету. Други, малобројни, не само да нису напредовали, него чак духовно слабе јер се не боре савесно. Већина светогорских монаха, као и монаха и монахиња широм света, боре се колико год могу, они су духовно цвеће у врту Пресвете Богородице. Неки од њих боре се толико савесно, с таквим самопожртвовањем и понизношћу, да су примили милост Светог Духа и шире миомирис православне духовности широм света. Као што је старац једном рекао: „ Ако је неко као пчела, тражиће цвеће из кога може да се напаја нектаром и прави мед. Ако је неко као мува, тражиће и слетаће на друге ствари ” Људи у свету су такође позвани да траже оно што је за њихово најузвишеније добро, најређи и најдрагоценији цвет који се зове светост.

Биографска белешка о старцу Пајсију

Старац Пајсије, који се пре замонашења звао Арсеније Езнепидес, рођен је 25. јула 1924. године и одрастао у породици која потиче из Фарасе Кападокијске. Када га је свети Арсеније Кападокијски крстио, прорекао је да ће постати монах. Породица га је одгајила у дубокој духовној традицији Кападокије која је изродила многе мушкарце и жене велике светости.

Две године пре Пајсијевог рођења, када је рат између Турске и Грчке окончан, како би избегла геноцид, његова породица је заједно са још око милион и по Грка напустила Кападокију, земљу коју су насељавали две и по хиљаде година. Настанили су се у Коници у Епиру, где је Пајсије провео детињство.

Од младости је показивао жељу за монашким животом, а коначно је постао монах у тридесетој години. Био је монах у светом манастиру Стоми у Пинду, у синајској пустињи у Египту, и на Светој Гори, где је провео највећи део свог живота. Његов монашки живот сличан је животу древних аскета. Живео је у великом сиромаштву и усамљености, у келији у шуми. Његово понашање било је веома једноставно и мило, у његовом ставу или боји гласа није било ничег претенциозног. Срце му је било пуно љубави према свима и стога су многи долазили у његову келију да га посете и да се посаветују.

Када јс путовао ван Свете Горе, хиљаде људи би се окуиљало да прими благослов, чекајући у редовима до зоре да проговоре с њим на неколико минута. И за то кратко прсмс, многи су налазили решење за своје проблемс. Другима би помагао касније, својим молитвама.

Иако га никада нису споменули ни на радију ни на телевизији, ми у штампи, још за живота је стекао светску славу као светитсљ. Његова слава се ширила од уста до уста, на стотинс људи јс сведочило о његовим чудима. Био је духовни отац многнма, старима и младима, уваженима и безначајнима. Својим светим начином живота и својим

чудима, омогућио је људима да виде светлост Хрисгову и силу Божју чиме ихје подстицао да духовно напредују* Био је заиста велики старац. Право је речено да је старац Пајсије био дар Божји људима нашег времена.

Старац се упокојио 12. јула 1994. године и сахрањен је у манастиру Светог Јована Богослова у селу Суроти, у околини Солуна у северној Грчкој, Његов гроб место је ходочашћа и извор исцељења на коме се дешавају чуда и након његовог упокојења.

У јануару 2015. године, Васељенска патријаршија је канонизовала старца Пајсија. Спомен светог Пајсија Светогорца обслежава се 12. јула, односно 29. јуна (Прмм. прев).


Поглавље прво

ГУРНУТ КА ЗЛУ ИСКУСТВА У СВЕТУ ХИПНОЗЕ, ВРАЧАЊА И ОКУЛТНОГ

Корени

Збуњен због свега што ми се десило, једном сам упитао старца Пајсија:

- Старче, зашто су ми се десила сва та чуда?

- Зато што - одговорио је - ниси добијао помоћ која ти је била потребна још откад си био дете. И не само то, био си гурнут ка злу. Тако си заслужио мало божанске помоћи и Бог ти је обилато ту помоћ пружио рекавши то, очински ме је потапшао по образу.

*
Мој отац је стално доносио књиге у кућу иако их баш није увек читао. Од најранијих година волео сам да читам. Био сам у старијим разредима основне школе када сам у кући нашао књигу, још неисечених страна, која се звала „Моћ концентрације: методе за развијање меморије и логичког мишљења од ПолКлемана Жагоа. Ово ће ми помоћи да запамтим једначине, мислио сам. Заправо ни у чему није могла да ми помогне, али сам ипак почео да читам. Осим што се бавила филозофским питањима о човеку и његовим скривеним моћима, књига је садржала бројне практичне вежбе које развијају меморију и повећавају моћ концентације, посебно усмеравање пажње на одређену особу, заправо, вежбе за контролу нечијих мисли. Био сам под снажним утиском и почео да вежбам. Годинама касније, кад сам био студент и почео озбиљније да проучавам јогу, схватио сам да вежбе из детињства нису биле ништа друго до популаризована верзија јога вежби. Био сам сигуран да је аутор био јогин.

У младости сам имао много питања о свету око мене и о себи самом. Сећам се да сам се једног лета, било ми је тада дванаест или тринаест година, бавио искључиво собом, урањајући дубоко у сопствено биће. Потпуно сам се клонио другова, који су непрекидно играли фудбал, можда је било само неколико н»их са којима сам повремено разговарао. И они су имали иста питања као и ја, али изгледа да су их доживљавали мање интензивно од мене. Кад год бих се удубио у једну тему, открио бих да је иза сваког питања лежало ново питање које је чекало одговор. Иза питања крила су се питања, а иза њих, нова и нова питања.

Основно питање, од чијег одговора су зависили сви одговори у ланцу мојих питања, било је да ли Бог постоји. Штагод да сам се питао, увек сам се враћао на ову почетну дилему. Брзо сам постао свестан да мој став према свету зависи од одговора који ћу дати на ово основно и фундаментално питање.

Провео сам много времена у размишљању, читању књига, разговору са пријатељима, али нисам нигде стизао. У дугим усамљеним шетњама налетао бих на другове и они би ме увек задиркивали:

- Како иде? Јеси нашао одговоре? Да ли Бог постоји?

Неколицина њих је разумела како се осећам и поштовала то, али остали су били једноставно равнодушни и одлазили да играју фудбал. Да им нисам радио домаће задатке и био висок и крупан, мислим да не бих баш лако изашао на крај са њиховим шалама.

Отац је приметио ово стално самоиспитивање и да волим да читам. Коначно, остављао сам полице са књигама у нереду.

- Да одемо да посетимо једног мог пријатеља предложио је он ће ти дати неке књиге. Он има много добрих књига.

Једног поподнева смо отишли код тог пријатеља и он ми је дао неколико књига.

Ону која је оставила најснажнији утисак на мене написао је лорд Бертранд Расел. Расел је био социјални демократа по политичким убеђењима и велики хуманиста. Књига се звала У шта верујем, а прво поглавље, око шездесет страна, носило је наслов „Зашто нисам хришћанин*.

Та књига променила је ток мог живота. Бертранд Расел је декларисани атеиста. Његова књига није могла да ме убеди да Бог не постоји, али нисам могао да тврдим ни да постоји. To је питање остало без одговора. Али књига јесте успела да ме убеди да одбацим хришћанску веру и њене заповести. Заиста, нисам могао да оповргнем Расела када је реч о хришћанству. Још нисам дошао у додир са дубоком мудрошћу патристичке традиције, а све хришћанске књиге и часописи до којих сам могао да дођем изгледали су као сликовнице у поређењу са овом књигом. Дело лорда Расела показало се успешним, од тог тренутка нисам имао више ништа са хришћанством.


Видео:
Цар мира - јеромонах Рафаило (Бољевић) 2018 12 29
О књизи Три гуруа, један младић и старац Пајсије на: 1:26:53