Аутор: Свети Јефрем Сирин
Страна: 182
► Остали детаљи

Благословио: Njegovo Preosveštenstvo episkop šumadijski G. Jovan

УВОД

Свети Јефрем Сирин (306-373), познат као ђакон из Едесе, прозван харфом Духа Светога, остао је пре свега запамћен као песник, псалмопојац сиријског језика, будући да управо поезија представља главни књижевни медији преко којег је овај свети отац комуницирао са својом публиком. Можемо без сумње рећи да је Свети Јефрем својим колосалним делом дефинисао сиријски језик и културу, и да је својим напорима учврстио никејску веру међу хришћанима сиријског говорног подручија. Можда је управо због овога, као и због литургијске употребе његовог опуса, Свети Јефрем успео да изађе из анонимности на коју су осуђени остали писци богате сиријске традиције. Не само да је изашао из анонимности, него је, поготову међу научницима модерних времена, хваљен као претходник Романа Мелода и византијског контакиона, као и највећи песник патристичког периода, и можда једини теолог-песник који може да стоји раме уз раме са Дантеом.

Овом приликом, можда неочекивано, доносимо његова два најпознатија прозна дела: Коментар на Књигу Постања и Комнентар на Књигу Изласка. Далеко од тога да је генији овог писца остао везан само за поетски израз, овде, преко његових коментара на књиге Торе, како он назива Свето Писмо Старог Завета, упознајемо Светог Јефрема као врсног теолога и учитеља, који је делом модификујући традицију која му је била позната из јеврејских извора, делом полемишући са учењима која је сматрао за јеретичка, по свему судећи користио своје коментаре на Стари Завет пре свега као својеврсне приручнике путем којих се обраћао тзв. синовима и кћерима завета, који су представљали раносиријски аскетски покрет, посвећен пре свега служби локалног свештенства и епископа. Коментари које овде доносимо, настали су током последњих десет година живота Светог Јефрема, када је непосредно након предаје његовог родног града Нисибиса у руке Персијанцима (363), заједно са делом хришћана града, уточиште нашао у граду Едеси. Управо је у Едеси, као плод његовог мисионарског рада, настао велики број његових дела.

Још за време његовог живота, корпус Светог Јефрема превођен је скоро на све језике хришћанског света: на грчки, јерменски, латински, арапски, коптски, етиопски, старословенски, грузијски и сиро-палестински. Почев од овог периода, јавило се клупко проблема аутентичноси дела која су до нас дошла под именом овог писца, које су научници настојали да одмрсе почев од првих критичких издања дела Светог Јефрема на сиријском језику. Из тог разлога не треба да изненади да се одистински Свети Јефрем, који је између осталог сачуван у преводу дела које доносимо, у великој мери разликује од Светог Јефрема псеудо-монаха, којег памте списи који су под именом овог писца сачувани пре свега на грчком језику.

У научним круговима не постоји сумња у аутентичност библијских коментара које овом приликом доносимо. Свети Јефрем је засигурно написао коментаре на све књиге Библије, и већина њих сачувана је у преводу на јерменски језик и још увек чекају једну научно-критичку евалуацију. У самом наслову Коментара на Постање, Свети Јефрем именује своје дело сиријском речи пушака - објашњење, излагање, док Коментар на Излазак дефинише као тургама - превод или тумачење. На основу композиције дела можемо закључити да стилски не постоји разлика између ова два дела, те да Свети Јефрем ова два израза користи као синониме. Из тог разлога, овај превод смо једноставно насловили Коментар на Књигу Постаља и Изласка.

Приликом превода који овде доносимо, настојали смо да, колико то синтакса српског језика дозвољава, што дословније следимо сиријски текст. Велики број заменица које сиријски преферира у односу на именице, настојали смо да сачувамо, интервенишући само повремено како би текст појаснили, додајући у курзиву именице на које се заменице односе. Паралелизми које Свети Јефрем користи и игра речи које имају сличну фонетску вредност нисмо могли потпуно да пренесемо због духа српског језика, али смо настојали да повремено у виду објашњења упутимо читаоца да читаве егзегетске махинације Светог Јефрема, које понекад изгледају исфорсиране, уствари представљају литерарну слободу писца који ствара причу око два слична корена сиријског језика.

Библијске цитате које доноси Свети Јефрем, такође смо ставили у курзив. Свети Јефем је користио Пшита превод библијског текста, који се делом разликује од Масоретске традиције. На неким местима није нам јасно коју текстуалну традицију користи Свети Јефрем, а понекад, можемо назрети да писац цитира свети текст из меморије. Што се текста Новог Завета тиче, Свети Јефрем користи Татјанов Дијатесарон.

Настојали смо да приликом превода не оптеретимо читаоца детаљним библиографским јединицама. Детаљна библиографија, коју смо делом консултовали, налази се на крају овог превода. Такође, покушали смо да читамо текст Светог Јефрема паралелно са рабинским изворима, на које упућујемо читаоца у фуснотама. Сматрамо даје методолошки оправдано користити јеврејске изворе, који делом хронолошки потичу из каснијег периода, будући да се у њима сачувала традиција која претходи веку у којем је живео Свети Јефрем. Однос Светог Јефрема и Јевреја односно јеврејске егзегезе представља комплексно питање, на које ћемо настојати да детаљније одговоримо у некој од наредних публикација.

Сиријски текст који је коришћен приликом превода заснива се на: R. M. Тоnnеаu, Sancti Ephraem Syri in Genesim et in Ехоdum, CSCO 152, Scriptores Syri 71 (Louvain: Еmptimеriе Orientaliste L. Durbecq, 1955). Грешке које се налазе у овом издању исправљене су на основу поређења са манускриптом Vatican 110 који се може наћи на DVD-Rom издању Brigham Young University: Syriac Manuscripts frоm Vatican Library, Volume Оnе.


Садржај

Увод, 7
Скраћенице, 11
Тумачење које сачини мар Јефрем на Прву књигу Торе, 13 Тумачење Изласка Друге књиге Торе које сачини благословени мар Јефрем, 141
Извори, 179
Библиографија, 180