Конкретном читаоцу или случајном намернику у свет лирске, интимне затамњености Дамјана Малешева, могло би се учинити да је реч о новом имену наше јавне сцене. У толиким је размерама отклон баш вољни, његов, а потом и сурова заборавност паланачког нашег менталитета корозивно оперважила стихова аутора који би и данас могао бити наш савременик, а не затурен у лошем памћењу наш предак.

Доживљајност песме Дамјана Малешева сачувана је заувек. Нема приче, нема рефрена, нема поштапалица, нема патоса. Све је у споју епитела наших и ондашњих једноличник дана и полета који именује и змајеве и сановнике, а ветрови му и иначе не дају миран сан. Драшко Ређеп