Autor: Ivan Đurić
Strana: 184
► Ostali detalji

Đurićeve eseje iz osamdesetih godina možemo videti kao sporadično nastajalu, samim tim nužno fragmentarizovanu, ali i podsticajnu raspravu o istoriji kao naročitom znanju koje jednim svojim tokom stremi u prošlost, u njene svetle i sumračne epizode, da bi se otuda uvek iznova vraćala i, obremenjena stečenim iskustvom, suočavala svojim savremenim tokom sa prvim i poslednjim pitanjima aktuelnog društvenog iskustva. Uvek podrazumevajući ovo dvojstvo, uvek pretpostavljajući susret znanja o istoriji koja je završena i potrebe da se razumeju društveni tokovi koji su upravo u toku, metaistorijski eseji Ivana Đurića otkrivaju zainteresovanu perspektivu u kojoj se samosvesna poetika istorije prepliće sa samosvesnom voljom da se društvo istraži i spozna u datosti neponovljivog trenutka, pred istorijskom slikom koja se tek oformljuje i naslućuje. Istoričar utoliko ne može biti neutralan. On nastoji da kroz esejističku formu razumevanja ispita samu svoju profesiju, najpre onu najužu, vizantološku, a potom i istoriografiju kao naučnu disciplinu, da bi se potom okrenuo društvenim izazovima koji imaju istorijsku dimenziju i istorijsku dinamiku.

Opis
Sabrani eseji koje je Ivan Đurić pisao tokom dva razdoblja, jednu grupu osamdesetih, a drugu u vreme burnih devedesetih godina XX veka. Prvi su nastali kao plod istorijskih promišljanja proisteklih iz njegovog dotadašnjeg naučnog opusa iz kojeg je izvukao pitagorejsku kvintesenciju, dodao im i osoben literarni stil, ali tako da nisu izgubili na naučnosti, i na sebi svojstven način pretočio i uobličio u poučno i prijemčivo štivo. Druga skupina eseja bila je podstaknuta „istorijskim“ vremenom u kome smo živeli tokom poslednje decenije prošlog stoleća kada je došlo do „sažimanja“ istorije i stvarnosti, kada se Đurić rukovodio i isticao načelom da postoje vremena u kojima istoričar nema pravo da ćuti.

Obe grupe eseja imaju nekoliko zajedničkih imenitelja: intelektualnu radoznalost, spremnost da se o osetljivim temama progovori bez oklevanja, lucidno tumačenje istorijskih procesa i događaja, upotrebu domišljatih parabola, dragocen smisao za detalj i nespornu stilsku perfekciju.