Аутор: Андреј Ткачов
Страна: 130
► Остали детаљи

ПРЕДГОВОР

Добро ти свако доба дана, читаоче!

Кад бисмо на свету постојали само ти и ја, и људи као што смо ти и ја, не бисмо имали Библију.

Бог увек има шта да каже људима, али да би Божије мисли и речи биле схваћене, доживљене и записане, потребни су Јов, Исаија, Давид и њима слични људи. Управо чињеница да у људској историји постоје људи обрезаног срца и истанчаног духовног слуха управо та чињеница омогућила нам је Свето Писмо.

Читајући га, ми проничемо у туђе благодатно искуство и покушавамо да га усвојимо.

У току живота сваки човек бива час Давид који бежи од непријатеља, час Јов који тугује, час срећни и дубокомисаони Соломон, час Аврам, који се плаши огромне величине свог призвања.

Преко Библије не треба само прелетати погледом, већ је треба читати унутрашњим осећањем срца, поимајући изнутра и сложеност, и величину општења с Творцем. Вреди се учити томе целог живота.

Многи сматрају да Стари Завет, због своје величине и сложености, због крвавости и греховности догађаја који су описани у њему, није потребан хришћанину. Ова мисао је опасна и штетна. У Символу вере два пута говоримо о Светом Писму: о томе да је Христос васкрсао по Писму, и о Духу Светом Који је говорио кроз пророке. Можемо ли избећи читање Светог Писма ако га већ два пута помињемо у Символу вере?

Позвани смо да изучавамо Стари Завет. У суштини, добили смо штафету од јеврејског народа, који на чудан начин није испунио све што му је поверено, и који је уступио место нама, а ми по утледу на њега треба да изучавамо Свето Писмо. Али, не зато што ће нам оно дати вечни живот, већ зато што сведочи о Христу Који је једини Давалац вечног живота, Који

је Сам Живот. Ја сам пут и истина и живот (Јн 14,6). Немојте се плашити овог труда, и немојте се усудити да помислите да ћете га савладати у кратким годинама свога живота.

Хришћанин не сме да се заклони иза Јеванђеља и да се одрекне проучавања светих текстова Старог Завета. Он је само делимично стар. Стар је само у делу заповести закона и налога за обреде које је дао Мојсије. Уосталом у пророчанствима, у причи о стварању света он је вечно нов, зато што се тиче нашег живота. Теме наших разговора биће неке књиге Светог Писма Старог Завета које ћемо анализирати, покушавајући да размишљамо о њима, да разговарамо о њима, с мишљу да ћете и ви касније сами узети ове књиге, да ћете их отворити, читати, наслађивати се њима, размишљати, молити се, поправљати се, кајати се, благодарити и трудити се на свом спасењу кроз општење с Богом.


Садржај

Предговор, 5
Књига о Joвy, 7
Псалми, 31
Шестопсалмије, 31
Псалам 37, 35
Псалам 62, 39
Псалам 87, 42
Псалам 102, 46
Псалам 142, 50
Псалам 50, 54
Псалам 136, 59
Књига Проповедникова, 63
Соломонова Песма над песмама, 86
Прилог, 119
Недеља праштања, 119
Беседа о Авраму, 127


БЕСЕДА О АВРАМУ

Поздрављам вас, браћо и сестре. Данас намеравам да зароним с вама на велику дубину. Удахните више ваздуха. Ради се о једном од кључних догађаја из светске историје: о Аврамовој жртви. Желео бих да укратко поразговарамо о томе шта се десило и зашто се десило.

Писмо, Књига Постања (Прва књша Мојсијева)у 22. глава, говори о овом догађају и ја бих, наравно, такође, желео (нека не буде дрско ово „желео бих“ које понављам више пута) да је прочитате пажљиво, а можда и да је научите напамет.

Дакле, Писмо нам говори о томе да Аврам није имао деце. Молио је Бога да му да дете и Господ је услишио његове молбе. Дао му је сина у старости. Родио му се „ицхак”, на нашем Исак. Син старости. Његово име „ицхак“ значи „смех”.

Сви смо ми Аврамова деца, зато што су сви они који верују у једног Бога Аврамова деца по обећању. Господ је кушао овог старца, овог великог праведника, Аврама, кушао га је и проверавао колико воли Бога, потпуно или због нечега. Јер ми често волимо Бога због нечега или ради нечега да нам да здравље, да нам све иде од руке. Бога треба волети због свега, треба имати потпуно поверење у Њега и неокрњену веру. To је веома тешко и Аврам је био јединствени човек у овом смислу.

Господ му је рекао: „Узми сада сина свог, јединца свог милог, Исака, па иди у земљу Морију, и спали га на жртву тамо на брду где ћу ти казати.” Аврам је могао да каже: „Шта кажеш, Господе? To је оно дете које се родило у старости мојој. Већ су ми стегна била мртва, био сам ништаван, био сам старац, а он се родио и Ти си ми га обећао, и Сам си ми рекао да ће ми се у Исаку нарећи семе. И кажеш да ја, стотридесетогодишњи старац одведем на ropy свог сина који има тридесет година и да ти га принесем на жртву и да га закољем за Тебе?“ Али, Аврам ништа од тога не каже: И сутрадан рано уставши Аврам осамари магарца свог, и узе са собом два момка и Исака сина свог; и нацепавши дрва за жртву подиже се и пође на место које му каза Бог.

He можемо да замислимо шта се дешавало у души праведника. Тако на сунцу има протуберанци, огњених вихора и нуклеарних експлозија, али нам оно излива чисту и топлу светлост без које не може да цвета ни дрво, ни трава, а ни човек не може да расте. Тако и у душама праведника и светаца има страшних бура, али их ми не видимо споља. Аврам је устао, узео је свог сина и кренуо је у ropy коју му је Бог показао. Ишли су три дана. Три дана. Запамтимо овај број.

Дошавши до места, Аврам је рекао својим момцима: Останите ви овде с магарцем, а ја и дете идемо онамо, па кад се помолимо БоГу, вратићемо се к вама. Вероватно је имао извесну веру. Златоусти је писао да Аврам није знао шта говори, a пошто је имао Духа Божијег изговарао је ово не схватајући шта каже, надао се да Бог, Који у је дао дете у старости може и из мртвих да га васкрсне. Наравно, тешко је схватити шта је мислио, али каже да ће се вратити заједно са Исаком и кренули су. И узевши Аврам дрва за жртву напрти Исаку сину свом, a сам узеу својеруке огња и нож; па отидоше обојица заједно. Нека се ваша мисао, драги хришћани, врати Хрисгу Који је носио Крст на Голготу. У датом случају Аврам је слика Бога Оца Који је повео Свог Сина на Голготу. А Исак је слика Исуса Христа, Који је носио Крст, крсно дрво, као што је Исак носио дрво за жртву свепаљеницу. Ето чудне парлеле и ево великог пара.

Тада рече Исак Авраму оцу свом: „Оче!” А он рече: „Шта је, Сине!” И рече Исак: „Ето огња u дрва, а где је јагње за жртву?” Саме речи „оче мој“ су сигурно кидале срце Авраму. Али, он каже: „Да, сине мој, овде сам.” Отац је рекао сину да ће се Бог постарати за јагње за свепаљеницу. И обојица су кренула даље. А кад дођоше на место које му Бог каза, Аврам начини онде жртвеник, и метну дрва на њ, и свезавши Исака сина свог, метну га на жртвеник врх дрва. Запазите да Исак ћути. Он се потчињава оцу. To је млад човек мушкарац по нашем, a no тадашњем младић, од отприлике тридесет година — покорно се потчињава старцу, родитељу који има сто и нешто година. Он дозвољава да га веже, леже на дрва, ставља грло под нож ћутке као што је Христос ћутке отишао на Крст. У том смислу Исак је у потпуности прототип Господа Исуса Христа.

To je подударност јеванђељског лика и строзаветног лика. И измахну Аврам руком својом и узе нож да закоље сина свог. Али Анђео Господњи викну гa с неба, и рече: „Авраме! Авраме!” A он рече: „Ево ме.” А Анђео рече: „He дижи руку своју на дете, и не чини му ништа; јер сада познах да се бојиш Бога, кад ниси пожалио сина свог, јединца свог, Мене ради” (1 Мој 22,1012).

Тада је, каже Григорије Палама, архиепископ Солунски, Аврам дао позајмицу Богу, Аврам је Бога учинио дужником. Јер Бог је унапред знао: да би се спасило човечанство, на земљи треба да буде распет Син Божији. И Бог је требало да зна да у човечанству постоји таква узвратна љубав. Односно, Бог ради нас шаље Сина у свет како би Син постао жртва жртва ужасне смрти на крсту. Бог је унапред требало да зна да ова љубав неће бити неузвраћена. И Он тражи људе који су способни за овакву љубав. И налази Аврама — и Аврам је наш отац. To није отац Јевреја и Арапа. To је отац свих оних који верују у Бога. Аврам се показао као способан да принесе свог сина ради вере у Бога.

Богу није потребна крв. Запазите да Господ Бог зауставља Аврамову руку, Исакова крв се не пролива. Жртва је принета, али је Исак жив. Жртва се приноси у срцу. Жртва је оно што се дешава у дубини наше душе. Аврам је заклао свог сина, заклао га је у срцу. Принео је страшну, несхватљиву жртву ради Господа Бога Али се Исакова крв није пролила. Исак је покоран оцу, Аврам је покоран Богу, али се крв не пролива. To је прва бескрвна жртва на свету.

И сад, кад Господ види да су људи спремни на такву љубав према Њему, да су чак и свог сина јединца, јединог, воллног, рођеног у старости, спремни да дају ради љубави према Богу сад Господу не преостаје ништа више, дрско ћемо рећи, осим да Свог Сина да за људе, зато што људи имају исту љубав према Богу као и Бог према људима. To је моменат сусрета старог и новог, људског и Божанског. Аврам је, у суштини, узрочник наше вере у Христа Спаситеља, Сина Божијег, Који је умро на крсту због наших грехова. Исак је жив, није био заклан у срцу Аврама, свог оца. Сам је легао на жртвеник, али његова крв није окропила земљу. Жив је. У том смислу се може рећи да је то бескрвна жртва. Жртва која симболизује Христа, Који је био мртав и жив је. И жив је заувек.

А на гори на којој се десило ово приношење жртве Јевреји су касније саградили храм. Храм Богу истинитом, Соломонов Храм. Ово место поштују и Арапи и муслимани, јер тамо данас нема јеврејског храма, али Арапи знају за приношење жртве и поштују ово место као место велике Ибрахимове (на арапском), Аврамове (на јеврејском) жртве Богу истинитом потпуног предавања свог срца Господу Богу.

Ово је велика, браћо и сестро, тајна, која изазива трепет у свима, посебно у онима који имају децу. Нека свако од нас прочита ову главу, 22. главу Књигe Постања, више пута. Ово место је истинско место сурета Бога и човека. To је једно од малобројних места у Старом Завету које посебно изражајно говори о питањима која се тичу Новог Завета и вечног живота.

Ово је данашња библијска лекција.

Нека вас Бог чува, и до скорог сусрета!