Аутор: Добрило Ненадић
Страна: 217
► Остали детаљи

Аутор култног романа Доротеј.

Главни јунак овог јединственог пикарског романа у савременој српској књижевности, младић звани Зорзи (по рођењу Ђурђе, унук слепог српског деспота Стефана Бранковића), затекао се као морнар на венецијанском трговачком броду Карла почетком XVI века. Посаду састављену од све самих сумњивих сецикеса, котлокрпа и дерикожа који крију своју прошлост, на путовању препуном искушења и опасности, крај афричке обале пресрешће куга, страшна средњовековна „црна смрт“, у то доба честа, опака и неизлечива болест. Она почиње да неумољиво коси посаду португалске каравеле, а Зорзи да вида оболеле и предаје таласима умрле, излажући се опасности да се не зарази. На крају ове за многе кобне пловидбе лађа ће најзад пристати у живописну и раскалашну Венецију, где ће Зорзија очарати сјај и раскош овог ренесансног града и дочекати врева и разноликост њених трговаца и племића, светине, уметника и отмених дама…


О аутору

Добрило Ненадић

Добрило Ненадић (Вигоште код Ариља, 1940), српски писац, дипломирани инжењер агрономије. Стекао је књижевни углед и славу већ својим првим романом Доротеј (1977), који је отад доживео 14 издања, преведен је на руски, енглески, пољски и словеначки језик и екранизован 1981. После тога објавио је романе Киша (1979), Врева (1981), Поплава (1982), Статист (1983), Дивље звезде (1985), Роман о Обилићу (1990), Поларна светлост (1995), Деспот и жртва (1998), Ураган (1999), Брајан (2000), Сабља грофа Вронског (2002), Победници (2004), Мрзовоља кнеза Бизмарка (2005), Хермелин (2006), Гвоздено доба (2009), У сенци црне смрти (2011) и Време кокошки (2013). Поред тога објавио је драму Магла (2004), новелу Ахилије (1996) и књигу одабраних интервјуа са аутором Разговори (2007).

У свим његовим романима, како примећују критичари, „увек је више казано него што је написано“, а у историјским сагама Ненадић је „пратио најмање два основна тематска тока – историјске теме из ближе и даље српске прошлости и социјалне процесе и догађаје из свакодневнице наших малих вароши... Његова проза увек има логичан наративан ток, бројне асоцијативне меандре, језичку свежину локалног говора и температуру и боју специфичног хумора који се често оглашава и оштром сатиром“ (Миленко Пајић).

Два пута добио је награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу (Доротеј 1978. и Деспот и жртва 1999), награду „Меша Селимовић“ 1998. за роман Деспот и жртва, „Рачанску повељу“ за романе са историјском темом (поводом романа Брајан), „Светозар Ћоровић“ за роман Победници 2005, „Бора Станковић“ за роман „Мрзовоља кнеза Бизмарка“, Библиос 2001. за укупно стваралаштво, Повељу за животно дело Удружења књижевника Србије 2006. и др.

Живи у Ариљу.