Страна: 470
► Остали детаљи

Свети Јован Владимир је владар који је жртвовао себе за народ свој. То су први и истински владари. То нијесу они који господаре људима, који отимају од људи, који се богате на рачун других, него они који служе, који своју владарску моћ сматрају служењем ближњима својим. Такав је био Свети Јован Владимир и такава је била његова супруга Косара.

Његовали су вјеру хришћанску у народу, у држави коју је стварао Свети Јован Владимир; упућивали су народ да ходи путем Божјим, да иде путевима правде Божје, истине Божје, доброте Божје и Божје љубави, показујући својим примјером како се иде Божјим путем. Тако су постали истински и прави учитељи и путеводитељи пута који иде у живот вјечни.

Тако треба служити Богу и људима овдје на земљи.
Митрополит Амфилохије, Пречиста Крајинска, 4. јун 2010.

Из Википедије, слободне енциклопедије

Јован Владимир (Дукља, cca 990. — Преспа, 22. мај 1016) био је владар Дукље и Србије од око 1000. до 1016. године, најистакнутије српске кнежевине тог доба.[1] Његова владавина одвијала се током дуготрајног рата између Византије и Самуиловог царства. Био је у блиским односима са Византијом, што му није помогло да сачува своју земљу од цара Самуила. Овај је освојио Дукљу 1009. или 1010, а кнеза Владимира утамничио у Преспи, престоници свог царства у западној Македонији. Према Љетопису Попа Дукљанина, Самуилова кћерка Теодора Косара је, завољевши заробљеног кнеза, молила оца да је уда за њега. Цар је дао Косару за жену Владимиру, а затим свог новопеченог зета вратио на дукљански престо да влада као његов вазал.

Владимир је био познат као побожан, праведан и мирољубив владар. Није се укључивао у велики рат, који је кулминирао 1014. византијском побједом над Самуилом. Цар је недуго након тога преминуо, а по наређењу његовог синовца Јована Владислава, који је преузео власт над царством 1015, Владимир је убијен 22. маја 1016. Одрубљена му је глава испред једне цркве у Преспи, гдје је и сахрањен. Недуго потом признат је за свеца и мученика, са празником 22. маја;[2] он је први српски светац. Косара је пренијела његове мошти у манастиру Богородице Крајинске, цркву близу његовог двора на југоистоку Дукље. Од 1381. мошти су чуване у манастиру Светог Јована Владимира код Елбасана, а од око 1995. у православној саборној цркви у Тирани. За свечев празник мошти се доносе у манастир код Елбасана, гдје се на тај дан окупи велики број вјерника.

Реликвија везана за свеца је и крст за који се вјерује да га је држао у рукама када су га погубили. Тај крст се традиционално чува у породици Андровић из Вељих Микулића код Бара. Сваке године на Тројичин дан износи се пред литијом на врх планине Румије. Свети Јован Владимир се сматра небеским заштитником града Бара. Његово најстарије, данас изгубљено житије настало је у Дукљи вјероватно између 1075. и 1089; сачувано је у скраћеном облику у Љетописа Попа Дукљанина, написаном на латинском. Грчко житије, засновано на усменим предањима, објављено је 1690, а превод истог на црквенословенски, уз извјесне исправке, штампан је 1802. На иконама се светац обично представља као краљ у владарском руху са круном на глави, са крстом у десној, а својом одрубљеном главом у лијевој руци. Он је по предању сам донио своју главу на мјесто гдје је сахрањен.