И средњевековном књижевношћу др Ређеп се бави интердисциплинарно, трагајући за првобитним изворима дела, образовањем и тенденцијама писаца (рад о Стефану Дечанском), да би у студијама о породици Бранковић, од деспота Ђурђа до несрећне судбине његове кћери Катарине Кантакузине и грофа Бранковића, њиховог духовног рођака, са пуно литерарног талента и научне акрибичности, дочарала кроз лична страдања и свеукупне патње српског народа. Радови који утврђују симболично значење имена Стефан и Урошу династији Немањић или облик презимена Обилић враћају у ХII век, а Вуков утицај проналазе на Корчули у средњим школама прошлог века, употпуњују слику трагања Јелке Ређеп за српском културом у њеним најразличитијим видовима. Проф. др Нада Милошевић-Ђорђевић. Поред старих књижевних текстова др Јелка Ређеп се служила архивском и дипломатском грађом, средњовековним законским актима, родословима, летописима, дакле изворима којима се претежно служе историчари. Јер, она се не задовољава оценом књижевне, већ и изворне вредности. Користећи предности компаративног истраживања, пратила је настанак и развитак легенде о стварним, судбоносним догађајима и историјским личностима из наше прошлости. Реч је о народном сећању, својеврсном виђењу политичких збивања, осуди неслоге, раздора, издаје. Проф. др Раде Михаљчић.