Аутор: Петар Мићуновић
Страна: 245
► Остали детаљи

Узбудљива епопеја о младићима Ђурашу и Драгашу, рођеној браћи кроз чије се индивидуалне судбине прелама судбина старих српских племена.

Скривено илирско племе, пркосћи вековима и историји, љубоморно чува своје древне богове. Али токови историје су неумитни, моћ старих богова је на измаку и ‒ упркос свем труду посвећених илирских свештеница и првосвештенице-пророчице, главе читавог племена ‒ некада моћна божанстава доживљавају драматичан крах, праћен неспутаним бесом природе у коме се руши и распада древни и застрашујући Бог Змија.

И велики словенски богови полако се повлаче и остављају своје штићенике препуштајући их новом времену и новом, распетом богу. Перун, Световид, Дажбог, Сварог, Морана, Мокоша… читав словенскли пантеон је на умору. Прелаз је тежак и болан – српска племена, оличена у Ђурашу и Драгашу, у настојању да задрже своје место на позорници Балкана и света, суочена су са тешким искушењима, жртвама и страдањима.

Роман нас враћа сопственим коренима кроз историју која се не учи у школама. Јунаци, са којима заједно дишемо и осећамо, волимо и патимо, подсећају нас на занемарене вредности управо у времену када су нам највише потребне – у дирљивој причи о храбрости, пожртвованости, оданости и љубави, које руше све препреке и савладавају сва искушења ‒ чиме се изнова потврђује истинитост познате латинске изреке Historia magistra vitae est – Историја је учитељица живота!

Књига која се чита без даха и не испушта из руку до последње странице.

Зачудило га је што Обри нису уклонили и сахранили чак ни своје погинуле ратнике, већ су их, са лешинама мештана, оставили као храну за псе, гавране и стрвинаре. Помислио је, са језом уз кичму, какви су то људи када не поштују ни своје жртве и тако их безобзирно остављају зверима… Ногом је одгурао лешине два обарска ратника које су притискале искасапљено тело стрица Благоте. Исправио му је ноге, а главу, са које је откинута кожа са косом, наместио у природан положај. Руке му је склопио на грудима и у њих ставио мач са којим је овај јунак погинуо… Било му је жао што му нужда није давала времена да закопа лешеве најмилијих или им спреми ломачу. Морао је хитати за колоном да му превише не измакну и да им не изгуби траг. Својих најдражих увек ће се сећати и носити успомену на њих у срцу, јер, како му је стриц често говорио: „Смрт само односи, а заборав убија!“