Аутор: Петар Мићуновић
Страна: 283
► Остали детаљи

Ратник је друга књига велике јужнословенске трилогије Умиру богови ‒ приче о полузаборављеним јужнословенским коренима, умирућим словенским боговима и нашим прецима на прагу хришћанства, у сукобу са моћном Византијом и дивљим аварским племенима.
Роман нас враћа сопственим коренима кроз историју која се не учи у школама. Јунаци, са којима заједно дишемо и осећамо, волимо и патимо, подсећају нас на занемарене вредности управо у времену када су нам највише потребне – у дирљивој причи о храбрости, пожртвованости, оданости и љубави, које руше све препреке и савладавају сва искушења.
Узбудљива епопеја о младићима Ђурашу и Драгашу, рођеној браћи кроз чија се страдања и непрекидну борбу са недаћама прелама судбина старих српских племена. Ђураш проналази пријатеља и побратима међу дотадашњим непријатељима ‒ Ромеја Теофана. Пут га води у блистави Константинопољ, Краљицу градова, који га опчињава грандиозношћу, сјајем и богатством, али га и баца на бедеме царског града у борбу против најезде варварских хорди. Храброст, понос и оданост доносе му жестоке моралне дилеме ‒ јер су међу нападачима и браћа Словени ‒ које се преплићу са херојском борбом за одбрану престонице.
Велики словенски богови полако се повлаче и остављају своје штићенике, препуштајући их новом времену и новом богу. Перун, Световид, Дажбог, Сварог, Морана, Мокоша… читав словенскли пантеон је на умору. Ђурашева вера у њих бледи и у душу му постепен о улази лик распетог бога. Драгаш, још одан старим боговима, трага за изгубљеним братом. Уз њега је верни пратилац, грбави Келт Команус. У племену Лужана младића чека ново велико искушење ‒ да ли ће надјачати част и оданост или љубав и чежња? Епска приповест носи читаоца на таласима узбудљивих догађаја и не дозвољава му предах до последње странице, а онда му остају само жал што је тако брзо дошао крај и жеља да се што пре домогне Осветника ‒ треће књиге трилогије.
Драгаш сав претрну.
– Како то мислиш и Бојана ће догодине?
– Па, обећана је Љубену из Дојчиловића. Очеви су им се договорили. Чуо сам мајк у како са стрином прича да ће Љутовид удати најмлађу ћерку следећег лета – мирно одговори дугајлија.
Драгашу се читав свет окрете око главе. Затетура се и само што се не стропошта на земљу од изненадне малаксалости. Ноге клецнуше и он седе на земљу. Блентаво је зурио у Драгојла док је ум одбијао да прихвати оно што је чуо.
– Шта ти би? Зашто си тако пребледео? Је ли ти добро? – забринуто га је гледао Драгојло.
Драгаш је одмахивао главом, не да би одговорио дечаку, већ зато што је порицао да ће се Бојана удати. Није могао да проговори. Онда му нагло удари талас крви у главу. О чи му бесно синуше, а прсти на шакама се скврчише као канџе. Спопаде га неодољива жеља да овог Драгојла зграби за гушу и удави га. Да са њим угуши и злу вест коју му је донео. Да тако спречи ужасну слутњу. Да не да Бојану. Једва се уздржа и заграби ноктима дубоко у земљу.
Ђураш је, у пуној ратној опреми стајао иза мерлона обузет некаквим несхватљивим спокојем. Ум му је утрнуо као и тело. Није осећао никакав страх, никакво узбуђење, ништа. У очима му се видео одблесак пламена пожара иза зидина, а уши су му заглушиле од урлика и вриске. Чврсто је стезао дуго копљиште чекајући да се између мерлона појаве позната, мрска лица некадашњих мучитеља. Мржња и жеља за осветом су му тукли у сваком дамару, у сваком откуцају срца. Када су стрелци одапели стреле низ бедеме, Ђураш се нагао низ грудобран са напереним копљем. На четири-пет стопа испод себе угледао је тамне, зверске очи, стиснуте у узак прорез. Масни праменови прљаве косе лепили су се на знојавом челу, испод купасте кациге зашиљене на врху. Ситне, жуте чекиње уоквиривале су танке усне разјапљене у урлику. На подлактици леве руке, којом се држао за пречагу мердевина, носио је мали, округли штит, у који су биле забијене три стрелице. Десном руком је замахивао дугим, закривљеним сечивом. Све то је Ђураш запазио у трептају ока. Уочио је праменове људске косе који су висили са врха калпака и ниску ушију на грудима, преко верижњаче од металних плочица.
Полако и смирено, као да је то радио већ хиљаду пута, замахнуо је дугим копљем и свом снагом зарио оштри метални врх у разјапљену рупу између усана и редова крезавих, жутих зуба. Осетио је крцање и дробљење гркљана, ударац у кост кичме и видео ужас бола у очима које су се широм разрогачиле. Тргао је копље назад кидајући и раздирући грло и језик умирућег, који је без гласа раширио руке и полетео наниже, леђима ударајући и обарајући оне иза себе. Ђураш се окренуо другим мердевинама, недалеко од себе, и поново рутински ударио. Поновио је то још двапут, не обраћајући пажњу на стреле које су зујале око његове главе и ломиле се о грудобран или му чешале лице перима стабилизатора. Ништа друго није видео осим мрских лица пред собом и далеко, тамо доле, иза дивљих сподоба, на травнатој ливади, своју браћу, рођаке и пријатеље. Са осмехом су га гледали и бодрили Драгаш, стриц Благота, Јања, Вида и сви остали из села. Мали Дикан му је махао дечјом ручицом из Зрниног наручја. Младићу се груди испунише неописивим задовољством и поносом. Коначно је нешто учинио за душе својих најмилијих. Више неће осећати грижу савести када га њихови ликови буду посетили у сну. Неће их више болно потискивати у заборав. Сада може уздигнуте главе да стане пред њих. Осветио је крв која је вапила за правдом и утехом.

Таман када је помислио да су вукови отишли, да су се повукли, јер је лавеж паса мало утихнуо, два жућкаста жишка се поново показаше. Чинило му се чак и ближе него претходни пут… Врло полако је привукао лук и извукао једну стрелу из тоболца. Чинио се као да се игра са луком. Окретао га је незаинтересовано, а испод ока је пратио светле тачке у тами. Још су биле ту. Ставио је дршку лука на стопала, а тетиву затегао обема рукама намештајући стрелу. Затурио се уназад и окретао се, миц по миц, у правцу вучијих очију. И даље су враћале одблесак ватре. Извио се и напео лук толико да је врх стреле дошао до самог рукохвата. Тетива му се усекла у јагодице на прстима… А онда је Драгаш одапео стрелу. Тетива је запиштала, а лук је одскочио са младићевих стопала. Скоро у истом тренутку чуо се туп удар и кратак, резак звук цвиљења.