Аутор: Александар Тишма
Страна: 278
► Остали детаљи

Романи и приче српског писца Александра Тишме живе и даље као универзални примери онога што човека чини човеком. Роман Употреба човека је веома узбудљива, потресна, горка и сложена књига о човековом трагичном удесу у рату. Наслов књиге је индикативан, са етичким питањима у себи, са упозорењима да се нешто трагично у човеку и са њим збива - употреба човека.

Александар Тишма у роману Употреба човека полази од претпоставке да је рат насиље над човеком и да га његова атмосфера у свему разара, ограничава његову слободу, чини га несигурним, испуњава га разним облицима страха, отупљује у њему људска осећања, и као таквог обезвређује и употребљава у своје сврхе. Он показује да су узроци рата разни интереси, идеологије, ниске страсти и бројне нагонске побуне у миру. И сви ови узроци могу бити усмерени на употребу човека.

У средишту романа су три породице које везује исто место, исти временски и животни контекст. Иако су одвојене и свака од њих зиви у својој улици, међусобно се додирују и преко појединих чланова и у одређеним ситуацијама зближавају, да би на крају дошло до њиховог потпуног расејања. Разлажући животне судбине породица Кронер, Лазукић и Божић, Тишма је критички расветлио црни досије рата.

Реализам живота у роману полако, али сигурно нагриза ратна психоза. Појединци различито реагују на појаве првих симптома рата, различито се укључују у ту психозу која оставља трагове у њима. Њихове различите животне ситуације се веома широко отварају кроз сплет ратних збивања. Насликане су најсложеније унутрашње везе у њиховом психичком животу. Кронерови као Јевреји бивају изложени нацистичком уништавању, Лазукићи под теретом малограђанских манира и класних искључивости склизну у погрешне историјске токове, Божићи се не сналазе и трагично се утапају у свом идеализму.

Употреба човека је роман о људским несрећама, о злу, о понижавању човека, о паду морала, о хипокризији, о тражењу пута на тоталном беспућу. Овај роман у свему горка књига, тамна у слојевима, критичка, али и слика драматичног људског удеса. Иако су неке личности у општој ситуацији романа поражене, иако су искључене из нових слободних токова живота, то није њихов пораз, то је пораз епохе која их је учинила таквима. О томе сам Александар Тишма каже: "Ако су моје личности имале трпну улогу то је сигурно зато што сам ја рат тако доживео..." Он наглашава и да човек не може да опстане, ако у себи нема чвршћих упоришта и јасно дефинисану мисао како да савлада препреке на које наилази.