Аутор: Владислав Петковић Дис
Страна: 142
► Остали детаљи

Када се помене име Владислава Петковића Диса, увек се ту негде, у позадини, појављује и Јован Скерлић. У српској литератури они су нераздвојни. Наравно, равнотежа је данас успостављена. Ако је Дисов улазак у литературу „онемогућавала" Скерлићева критика, онда је Скерлићево лагодно присуство у литератури (као једног од највећих српских критичара) озбиљно уздрмало Дисово постојање. Кад се каже „постојање", мисли се на то да Диса данас не заобилазе ни књижевна историја, нити било која антологија српске поезије.


Владислав Петковић Дис (Заблаће код Чачка 10. март 1880 — 16. мај 1917, код Крфа) један је од највећих српских песника и родољуба. Радио је као учитељ и царински службеник. Био је извештач са фронта у Балканским ратовима. За време Првог светског рата, преживео је повлачење преко Албаније, одакле је пребачен на Крф, а затим транспортован у Француску где раздиран тугом и очајањем због раздвојености од породице пише своју последњу збирку песама „Недовршене песме”. Пре одласка са Крфа поверава једном свом познанику да његову плату прослеђује породици у Србији. Дуго нема никаквих вести од својих и када коначно стигне писмо његове жене, сазнаје да га је пријатељ преварио – сав новац је задржао за себе. Дис полази за Крф да разреши проблем али брод на коме је пловио 16. маја 1917. пресреће и потапа немачка подморница.

У школи је био сасвим осредњи ђак, али је у седмом разреду гимназије у Чачку написао своју прву песму „На прозору свећа гори”, и то на немачком језику који једва да је срицао. Два пута је безуспешно покушавао да положи матуру.

У војску није ишао. По препоруци пријатеља постао је привремени учитељ у селу Прлити испод Вршке Чуке, покрај Зајечара, све у нади да ће имати довољно времена да се посвети песмама. Ноћи углавном проводи са сељацима, одајући се пићу. У град одлази једном месечно по плату, без које се ујутро враћа у село након пијанке.
Одлучује да прекине са таквим животом и одлази у Београд. Висок и мршав, подуже косе и необичних бркова, с наочарима иза којих је вребао задивљујући поглед, бивши учитељ из околине Зајечара тек уз помоћ Бранислава Нушића успева да пронађе запослење – ради као кантарџија на савамалској трошарини и са снебивањем се жали пријатељима да поваздан мора да мери шљиве.

Од прве плате штампао је подсетницу на којој је писало само Дис. По свој прилици, то је била скраћеница, односно средњи слог његовог имена ВлаДИСлав. Овај надимак је дуго исписиван искључиво латиницом, како га је писао и сам песник..
Неколико пута ја отпуштан из службе и био принуђен да се издржава радећи као коректор и друге послове по дневним листовима.

Његов кафански начин живота умногоме се изменио после венчања са Христином-Тинком, младом и лепом поштанском службеницом којој је одмах посветио и своје стихове. У браку је имао двоје деце, Гордану и Мутимира. Шестогодишња ћерка Гордана страдала је у непажњом изазваном пожару 1918. године. Син Мутимир завршио је гимназију и 1940. дипломирао на Правном факултету у Београду. За време рата био је на Равној гори, као капетан у војсци Драже Михаиловића. После рата враћа се у Београд и 1945. године нестаје…