Autor: Cvetan Todorov
Strana: 180
► Ostali detalji

Cvetan Todorov, francuski filozof bugarskog porekla, esejista, naučnik i istaknuti predstavnik strukturalizma, internacionalni renome je stekao najpre esejima o žanru fantastične književnosti, a jedno od njegovih najznačajnijih dela Uvod u fantastičnu književnost ostalo je do danas temeljna studija o fantastici u književnosti. Todorov upozorava da se fantastična književnost nikako ne sme bez ostatka tumačiti kao alegorija. Fantastičnu književnost radije treba sagledati kao onaj književni žanr koji svedoči o prirodi i funkcionisanju samog govora u kojem se ono što je sankcionisano ne može pojaviti u precizno određenoj formi.

SADRŽAJ

1. Književni žanrovi, 7
2. Određenje fantastičnog, 26
3. Čudno i čudesno, 42
4. Poezija i alegorija, 57
5. Govor fantastičnog, 73
6. Teme fantastičnog: uvod, 88
7. Ja-teme, 103
8. Ti-teme, 119
9. Teme fantastičnog: zaključak, 134
10. Književnost i fantastično, 149

Spisak dela koja su navedena ili se spominju, 167
Uporedni rečnik termina, 175

I. KNJIŽEVNI ŽANROVI

Proučavanje fantastične književnosti podrazumeva poznavanje pojma ’književni žanr' - Opšte razmatranje žanrova. - Jedna od savremenih teorija žanrova: teorija Nortropa Fraja. - Njegova teorija književnosti. - Njegove podele žanrova. - Kritika Fraja. - Fraj i strukturalistička načela. - Krajnji ishod pozitivnih rezultata. - Melanholič-na završna napomena.

Izraz „fantastična književnost“ odnosi se na određenu vrstu književnosti ili, kako se to obično kaže, na jedan književni žanr. Ispitivati književna dela sa gledišta žanra sasvim je poseban poduhvat. Naša je namera da pronađemo pravilo koje vlada u mnogobrojnim tekstovima, i zbog kojeg ih zovemo „fantastična dela“, a ne da tražimo ono što je u svakom od tih tekstova specifično. Proučavati Sagrinsku kožu kao delo koje pripada fantastičnom žanru sasvim je nešto drugo nego proučavati tu knjigu samu za sebe, ili u okviru Balzakovog opusa, odnosno kao deo savremene književnosti. Pojam žanra temeljni je pojam u raspravi koja će uslediti. Zato ga najpre treba razjasniti i tačno odrediti, makar nas takav posao naoko odvojio od samog fantastičnog.

Ideja žanra nam odmah nameće nekoliko pitanja; na sreću, neka od njih nestaju čim se formulišu na eksplicitan način. Evo prvog: imamo li prava da raspravljamo o nekom žanru ako nismo proučili (ili barem pročitali) sva dela koja ga sačinjavaju? Izučavalac koji nam postavlja to pitanje mogao bi dodati kako popisi dela fantastične književnosti broje na hiljade naslova. Tu već nismo daleko od slike marljivog izučavaoca zakopanog u knjige, koje bi morao čitati po tri dnevno, progonjenog mišlju da se neprekidno pišu novi tekstovi i da on, bez sumnje, nikada neće uspeti sve da ih savlada. Međutim, jedna od prvih odlika naučnog postupka jeste da on ne iziskuje razmatranje svih vidova određene pojave da bi ona bila opisana; naučni metod mnogo češće koristi dedukciju. Mi, zapravo, otkrivamo srazmerno ograničen broj slučajeva, i iz njih izvodimo opštu pretpostavku, pa je proveravamo na drugim delima, prepravljajući je ili odbacujući. Ma koliki bio broj proučenih pojava (dela), uvek ćemo imati jednako malo prava da iz toga izvodimo opšte zakone; nije najvažniji broj proučenih primera, nego isključivo logička celovitost teorije. Kao što piše Karl Poper: ,,S logičkog stanovišta, ni izdaleka nije očigledno da imamo prava da izvodimo univerzalne sudove iz pojedinačnih, ma koliko ih mnogo bilo; naime, za svaki zaključak izveden na takav način može se ispostaviti da je pogrešan: malo je vazan broj belih labudova koje smo mogli posmatrati, to nam ne daje pravo da zaključimo kako su svi labudovi beli“ (27/61).1

Naprotiv, pretpostavka zasnovana na posmatranju ograničenog broja labudova, koja bi nam, međutim, pokazala da je njihova belina posledica izvesne organske osobenosti, bila bi savršeno zakonita. Da se od labudova vratimo romanima; ova opšta naučna istina ne primenjuje se samo u proučavanju žanrova nego i prilikom proučavanja celokupnog dela nekog pisca, ili određenog razdoblja itd.

Ostavimo, dakle, iscrpnost onima koji se njome zadovoljavaju.