Аутор: др Милан Г. Петровић
Страна: 820
► Остали детаљи

Српски народ је имао, у своме историјском животу, два велика државна слома. Први је извршен 15. јуна 1389. године, под царем Лазарем, а други 4. октобра 1915. године (по старом календару), за владе краља Петра И Карађорђевића, кога је као болесног заступао у вршењу краљевске власти, његов млађи син и наследник престола, Александар Карађорђевић.

Из доба прве пропасти није остало у српској књижевности озбиљних и тачних писаних извора, који би помоћу доказних средстава утврдили праве узроке, због којих је она наступила. Овај основни и најкрупнији историјски недостатак, који онемогућава тачно познавање ове прошлости српскога народа, појавио се отуда што је срп. народ онда имао мало људи добро писмених и што и овај мали број добро писмених људи није био свестан ове потребе. Ова два узрока дали су ту рђаву последицу, што је као најважнији извор за историју тога доба остало обећање ондашњег непросвећеног народа, које се налази изражено у народним песмама. Као такво ово је осећање сву кривицу за ову пропаст збацило на Вука Бранковића иако је поред овога било још и много других узрока, који су проузроковали ову пропаст.

У доба ове друге пропасти не постоје узроци, који су историју прве пропасти направили штуром. Данас срп. народ има велики број људи са вишом, средњом, нижом и основном школском образованошћу. Он има и таквих својих синова, који су самоуки, и који су научили писати у војсци. Сви они имају право, као савременици, да напишу: или изворе за историју другога слома, или његову потпуну историју. Они би и требали ово да учине, јер то захтевају дух и морал XX века. Био би стид и поруга за цео савремени појас срп. народа, ако толики његови писмени синови, буди из којих разлога, не би изнели на јавност узроке, који су проузроковали другу пропаст, и ако би ови узроци остали непознати, као што су и они који су изазвали прву пропаст. Такав случај био би јасан доказ, да савременици овог догађаја нису схватили смисао умног напретка или опште људске цивилизације!
Али и ако сви ови синови срп. народа имају права да пишу о овоме догађају, ипак такви њихови списи не би могли имати у погледу несумњиве тачности, један и исти значај. Ево због чега се јавља разлика у значају описивања овог догађаја.

У времену друге пропасти срп. народ се потпуно јасно делио на два дела. У први део спадају: државници, народни посланици, дипломатија, војсковође, крупни трговци, државни чиновници који су заузимали високе положаје, и политичари, што су били чланови разних партијских одбора. Прве четири групе људи имађаху сву власт над народом и војском, у својим рукама. Они су стварали планово за извођење свих догађаја, што беху на дневном реду, и наређиваху народу и војсци да ове догађаје наводе према њиховим плановима. Последње три групе беху саветници онима из претходне четири групе. Оне су својим саветима утицале на стварање планова и на начин извођења догађаја. Оне су, поред тога, у име претходних група, вршиле извесне државне и јавне послове. Збир умне моћи свих ових главних седам група управљао је Краљевином Србијом, у доба другога слома. Тих седам група састављају стварни и морални управни круг у држави.

Овај управни круг је све своје радње заснивао на државном уставу и на законима, који су израђени на основи овога устава. Он је у току ових догађаја издавао наредбе, које су, по његовом нахођењу, потицале из духа и смисла уставних одредаба и законских прописа.
Управни круг је све своје радње називао „поверљивим“ и ,,државном тајном“ па је због тога изрично забрањивао народној маси, да се у току догађаја меша у расправљање политичких и војних питања. Тако тумачећи одредбе држ. устава и остале зак. прописе управни круг је неограничено владао срп. народом, који је, осим стараца, жена и деце, био сав под војном заставом.
На овај начин управни круг је узео на себе одговорност за све своје радње и ставио је себе, према народној маси, у положај рачунополагача, како пред Народним судом тако исто и пред Судом историје.

У други део спада: народна маса. Њу састављаху: нижи чиновници, сељаци, ситни трговци, занатлије и раденици. Она је у већини неписмена, јер на 100 људи има писмених 17, а на 100 жена само 1. Овај други део срп. народа није имао у току ових догађаја право, нити да зна планове управнога круга, нити да утиче на развој догађаја, или на начин њиховог извођења. Он је имао само дужност, да без изговора извршује све оно што је управни круг наређивао, да се мора извршити. Све што је овај део срп. народа могао знати и видети, то су последице, које су проистицале при остваривању планова и тежњи управног круга. Овај други део беше извршни део срп. народа у Краљевини Србији.
Према томе овај извршни део срп. народа налази се према управном кругу, у положају рачунопрегледача. Од има право да тражи од управног круга рачун о његовом раду. То се његово неоспорно право заснива на одредбама оног истог устава Краљевине Србије и на прописима ових истих позитивних закона, на чијим је основицама њему управни круг издавао наређења, да их мора извршити. Преглед овога рачуна може се извршите на Народном суду или на суду историје.

Као што се види сама природа деобе срп. народа истиче карактер, који ће носити у себи списи, што их буду написали људи из оба дела срп. народа. Људи из управнога круга тежиће у својим списама да оправдају поступке и радње управнога круга. Због ове потребе ови се списи неће објављивати све донде, докле не буду изумрли савременици друге пропасти. Они ће се чувати у поверљивим званичним архивама и њих ће овде наћи тек после неколико десетина година онај, који буде желео да напише историју пропасти из 1915. године. Учиниће се, да их савременици не могу проверити.
У таквим рукописима или списима неће бити изнети политички и војни планови на чијим је основама отпочета, развијала се и завршила игра ових догађаја, и неће бити истакнуте последице које су истицале непосредно при извршавању ових планова и које је народна маса преживела у току ових догађаја. Уместо свега тога у њима ће бити узето дело уједињења троименог народа: Срба, Хрвата и Словенаца, као крајња добра последица, те ће према њој иако она није успех управнога круга, бити написани пригодни планови и биће објашњено, као да је ово дело производ великог ума управнога круга.

Да је ово моје тврђење тачно навешћу само три доказа.
Већ су протекле пуне три године од свршетка другога слома. У току овога времена упр. круг није нигде и ништа наштампао у целини о својим плановима и њиховим последицама, да би ту историју савременици могли проверети, а када су све срп. новине објављивале омање критике на поједине политичке и војне планове управнога круга, из онога доба он је увек ћутао, као да је и нем и глух.

Шестог децембра 1919. година ја сам упутио регенту Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца једно штампано писмо, у коме сам изнео оптужбу противу управнога круга и изнео мишљење да се образује Народни суд, који ће му судити за кривична дела учињена према срп. народу. Но иако су ово „писмо“ прочитали сви они, које сам оптужио, иако је оно познато целом јавном мишљењу, ипак је цео управни круг прешао ћутке преко ове оптужбе. Он је као ној завукао главу у песак, те се не може видети: да ли му је образ поруменео или није!?
То је јасан доказ да је свестан своје кривице и да власт не сме испустити из својих руку, јер би га иначе Нар. суд осудио као кривца, за државни слом!
Трећи случај јесте спор два ђенерала о успеху у Колубарској бици. Овде се види да људи из управнога круга насилно отимају успех од народне масе и да га приписују себи. Па кад се тако ради око једног тренутка и то пред очима савременика овог догађаја, онда је јасно да ће оваква њихова смелост бити безгранична у списима, које савременици неће моћи проверити, а у којима ће бити описана целина догађаја и последица.1
У списима људи из извршног дела срп. народа не могу бити изнети сви планови, на основу којих је управни круг изводио догађаје, о којима је реч. Они су народној маси били непознати и онда па и сада.
Али ако народној маси нису познати ови планови, њој су познате последице, које су истицале из појединих радњи управнога круга и из његових планова, када их је она остваривала. Ове последице, она је осетила и у својој души и на своме телу.

Ове последице јесу теразије на којима се мери значај појединих планова. Јер ако су последице добре, онда је јасно да су и планови, из којих су оне истицале, били несумњиво добри, а ако су последице рђаве, онда је и природно и логично да су и планови због којих су се оне појавиле, били неоспорно рђави. У првом случају, планове су стварали зрели умови, који имају моћ за стварање и моћ за предвиђање, и за њих се с пуним правом може рећи да су државнички или умови војсковођа, а у другом, да су умови простака и глупака, које је зла судбина наметнула народу, као државнике и војсци као војсковође.

Према томе и списи људи из народне масе, који описују историју друге пропасти према последицама извршених догађаја, једини имају прави и несумњиви значај за историју. Историја пропасти Кр. Србије у 1915. години мора се искључиво ослонити на изворе ове врсте.
Ја сам један од писмених људи народне масе. Пре 1915. године учествовао сам у јавном животу срп. народа, а 1915. године био сам заједно са наоружаним народом у рату и у рову. Све што је народна маса преживела, ја сам видео и осетио и у мојој души и на моме телу. Све што смо заједно видели и осетили за време мира и у току највећих ратних окршаја, ја сам записивао у оном тренутку, чим је која последица од ма којега догађаја до дирнула било нашу заједничку душу било наше заједничко тело. Величину заједничке радости и јачину заједничког бола ја сам мерио онда, када они беху најсвежија и најврући.

Имало је случајева, када је опште врење очајних тренутака претило многим појавама и многим последицама, да остану угушене и да не буду изнете на светлост дана, већ да остану на дну народне мученичке душе, и да онде тињају до свршетка времена, али сам их ја одмах и још при њиховој појави тумачио и објашњавао њихов значај и смисао. Да нисам овако радио пред сведоцима и јавно, историја овога народнога страдања и мучења, а тако исто и велика дела народнога генија, остала би нејасна, па можда и непозната.

Због ове моје намере и оваквих мојих поступака у књизи ће се наћи на много места истакнуто, моје „ја“. Оно је, дакле употребљавано искључиво као правни доказ за оно о чему се говори. Сада, после свега овога, народну масу и мене разумеће само они, који су у току ових догађаја били бар близу топлих народних груди и дна његове душе, а и они који имају велику душу и непомућен разум. Њих ради, а и ради обавештења будућих покољења срп. народа о страдањима и мучењу срп. народа ја сам прошао кроз најстрашнија пожар, који није свет до сада видео, и силазио сам на дно народно душе.

Све што сам онда и на овим местима записивао, данас објављујем у књизи: Узроци пропасти Краљ. Србије у 1915 години. У њој су догађаји цењени и описани према последицама. Сваки догађај, узрок и последица везани су за имена нихових твораца. Истакао сам имена и оних „људи“, који су се за време мира представљали у јавном животу, као „народни пријатељи“ и који су му се као такви попели на леђа, те их је народ пресићене својом добротом носио по целој васиони, а који су га у време слома оставили самом себи, то нису били, ни у оном делу срп. народа, што је остао у Србији да носи ропски јарам, ни у оном делу, који је био на солунском фронту, па да са њиме ратује за ослобођење Србије и уједињене троименог народа, већ су отумарали у оба света и тамо су помоћу народног новца, уживали плодове културе и цивилизације XX века.

Ништа није написано што није доказано. Доказна средства су: писмене радње (акта) званичних власти и сведоци. На тај начин сваки може све проверити.
Књигу сам поделио на три дела. Први део говори о догађајима који су претходили 1915. години. Други део то је овај, о коме је реч, а у трећем су догађаји од 1916. године до последњих дана.
Други део предајем јавности пре првог дела зато што су ми цео материјал за његову обраду пружили сами догађаји и последице, а за први треба да прикупим материјал још и са друге стране.

Нисам издао други део одмах по доласку у Србију са солунског фронта зато, што сам чекао док Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која је подигнута умом, на костима и на крви масе српскога народа из Краљевине Србије, добије уредним путем државни устав. Јер кад сам и ја учествовао у зидању ове највеличанственије зграде, од које свет никад није видео лепшу, то сам, са изношењем истине о њеном постанку, хтео да чекам да се и њен унутрашни живот среди.

У примедбама ове књиге ја сам узео у оцену и две појаве, које имају везе са овом књигом, а које су избиле на јавност после повратка из изгнанства. Прва је та, што је Филозофски факултет Београдског универзитета почаствовао војводу Живојина Мишића титулом ,,почасног доктора филозофије” и друга што је Београдска Академија Наука изабрала ђенерала Живка Павловића за свога редовнога члана. Овим изборима, ове две највише српске просветне установе имале су намеру да изнесу пред историју суд савременика о пропасти у 1915. години, као да је ова морала бити онако страшне, као што је била и да су српске војсковође и државници својим генијем спречили коначну пропаст.

Међутим у овој се књизи налазе стварни докази, који утврђују необориву истину, да су војвода Мишић и ђенерал Павловић два најизразитија творца слома српске војске у 1915. години. Ови докази до опипљивости јасно доказују, да су њих двоје заједно са српским државницима и политичарима баш и створили слом Краљ. Србије у 1915 години.
Према томе ова два избора јесу дело признања само управног круга срп. народа, које је он изразио својим члановима, али није и дело признања народне масе.
Као што се види, ова књига износи на јавно пресуђење један спор, који се до сада у потаји водио између управнога круга и извршног дела срп. народа из бивше Краљевине Србије. Срби, савременица друге пропасти, дужни су у првом реду да га редовним путем пресуде, јер од правилне оцене овога питања зависи бољи напредак државе, друштвеног уређења и духовног живота свих грађана државе: Срба, Хрвата и Словенаца. Ако ово не учине заслужиће осуду од својих будућих поколења.
Поред овога ја износим ово питање и пред споменуте просветне установе, високо просвећене државнике, политичаре, војсковође и уредништва листова и имам част молити их, да и они као пријатељи срп. народа, чији рад око ових догађаја стоји у најтешњој вези са радом срп. народа, изнесу свој суд о овоме спору. Њихово просвећено мишљење биће најмоћнији савет непросвећеном срп. народу за његов препорођај у политичком и духовном животу.
Верујем да ће ово учинити они, који управљају својим народима и који га васпитавају на основи начела чистога и здравога морала.

6. јануара 1922. године
у Крагујевцу.
др Милан Г. Петровић,
професор Крагујевачке женске
учитељске школе.