Аутор: Зорица Тијанић
Страна: 152
► Остали детаљи

Вања је четврти роман списатељице и новинарке Зорице Тијанић. Ауторка кроз поглавља која су налик малим причама води читаоце необичним животним путем главне јунакиње - Вање. Кроз дијалог са унуком Ангелом откривамо Вањин живот у једном дану. Узбудљива, истинита и драматична прича јаке жене, исписана у поглављима кроз интригантне разговоре, навешће вас да размислите о многим животним питањима које ауторка демистификује.

- Откако знам за себе путујем, селим се, премештам са места на место чинећи од сваког простора дом. Роман је постављен кроз поглавља, по називима прича, приче се полагано граде, а Вања, главни лик романа, све се више открива.

Зорица је овде описала животни пут главног актера. Вања кроз цео роман размишља о свом животу, хронолошки наводи догађаје, а најчешће води дијалог са својом унуком Ангелом. У роману Вања на леп и дирљив начин прича своју животну причу унуци Ангели.

Мајка Вера, иако није физички присутна, у дијалогу између Вање и Ангеле постаје присутна у свим дешавањима Вањиног живота и окосница је овог романа. Свако напуштање се тешко прихвата. Вања, као и свака особа која би се нашла у таквој ситуацији, то тешко и драматично подноси. Тешко се пробија кроз живот, предрасуде у друштву на Балкану су увек велике.

Зорица Тијанић нас у овој књизи подсећа на свакодневне, животне ствари о којима размишљамо. На емпатију, које је, нажалост, све мање. На погледе које упућујемо мислећи да нас нико не види, на речи које изговарамо мислећи да нас нико не чује.
- Знам да тај додир њених руку неће бити довољан да ми врати детињство. Знам да оно што ме чека код куће није пуста илузија већ једностав но мој разлог за живот – и ја у њему.

Навикне се човек на чињеницу да се живи, да је живот непрестана борба. Вањи су неизвесност, селидбе и предрасуде постале свакодневица и готово нормална појава. Поставља се кључно питање: Да ли човек може да се избори са ускраћеном љубави? Мајчинска љубав, родитељска љубав, без ње – одрасте се већ некако, али са пуно ожиљака. Деца без близине родитеља имају осећај да су сами, без обзира колико се неко труди око њих.Зорица овде опет, као и у претходним романима, незаборавно описује ситне детаље у кући, игру светлости по просторијама, мирис дуња, зидове окречене бледозеленом бојом, намештај од испреплетеног лакованог прућа… на зиду урамљене слике… кревет затегнут – у потпуности преноси позитивну енергију једног топлог породичног дома. Динамика, ишчекивања сусрета са мајком Вером основна је карактеристика овог романа, који је прожет људском свакодневицом, преживљавањем, дилемама, недоумицама, а пре свега мисаоним преокупацијама и надом.

Зорица завршава роман констатацијом: Оно што ћу затећи нека буде моја жеља која је предуго спавала држећи ме заробљену у нади. Ипак, ако то не буде оно чему се надам, знам да оно што ме чека код куће није пуста илузија већ једноставно мој разлог за живот – и ја у њему.