„С ким причаш?”
„Са шумом”
„Годинама сам изрицао речи нашег могућег разговора, безуспешно преводио све то у мисли, у тишину главе, не би ли ме бар тако чула. Долазио сам и чекао маглу, да резањем рукама кроз њену густину оцртавам облике мисли и речи, јер у магли зна да остане траг покрета, нарочито око борова и храстова. И онда лагано, бор по бор, храст по храст, породицом бреза, преко чудне планинске траве, говорљиве, која увек расте у дубокој шумској сени без удара убилачког сунца, шума почиње да чује и препознаје. И ево ме, причам и сада, ту поред тебе и чудим се што шума прихвата разговор пред сведоком, јер воли разговор са усмљеним”
Исконским нагоном хтонских богова, поетиком шумског простора, на трагу магијског реализма, па чак и задирући у овај стилски израз, Ратко Адамовић, доноси приповест, породичну генезу Стругара, сличну оној о породици Буендија какву срећемо у Маркесовом делу Сто година самоће. Почевши од Николе и само Николе, који чува птице испод обрва, и његове зверске природе, распреда се прича даље и води нас кроз мистични свет иза изгубљених врата као својеврсног портала до шуме. Иако звучи као дело из жанра фантастике, оно ипак не подлеже његовим узусима, јер овде није реч о непостојећим световима, овде је реч о потенцијалном освешћивању и изједначавању људске природе која се сажима, прожима и поклапа са оном дивљом и чистом, па и суровом, какву само Природа може изнедрити.