Милан Коњовић је у себи носио, за наше провинцијалне прилике, неуобичајен егоцентризам. Или, како је исто, волео да слуша да ја кажем: фараонски синдром. И одиста, сад када га, живог нема међу нама, и када, оним старим путем, одлазим на сомборску адресу да тек његове слике наново гледам, све мислим да је с њим, фараоном, нестало све што је блиско његовом животу, његовој страсти, његовом у бити патрицијском духу. Нестале су, наједном, све његове жене, сви његови париски, праски, бечки и пештански дојмови, нестало је читаво једно доба. Јер, никако не треба ни данас заборавити, Коњовић је био маркантна, незаобилазна цињеница наше културе, нашег настојања да (п)останемо Европа, и да, истовремено, непрекидно дотичемо, антејски судбоносно, властиту њиву. Коњовић је спојио три века и примером доказао да је прошло време нашег романтизма, наше јектике, прерано и неоправдано назначених лирских и сликарских судбина. Као и Исидора, Вељко, Црњански, Аралића. Др Драшко Ређеп (Књига Велики потпис: Милан Коњовић, др Ређепа, несумњиво најбољег познаваоца Коњовићевог опуса, илустрована је са 49 цртежа, највећим делом до сада неизлаганих, које је током 15 година сусрета и разговора, од 1978. до 1993. у блок Драшка Ређепа цртао маестро Милан Коњовић) Како је ова књига крштена, сеца се аутор и пише: Ова књига о Милану Коњовићу, писана, а помало његовом руком, и цртана безмало две деценије, најпре је имала наслов који се сад помиње као други наслов, друго име: Сјај у житу. Тако је то било све до 9. јуна 1993. дакле до тог последњег Милановог пролећа (зна се, волео је израз пролећни скерцо). И тог деветог јуна прошле године, када сам га замолио да се, по данашњем обичају, потпише, или тек нешто запише, а можда, већ онако уморан, и нешто нацрта, и кад сам ја рекао: А сад на другој страни, један велики потпис , он је, веома спремно, написао верзалом, крупним и још искошеним ВЕЛИКИ ПОТПИС. Александар Саша Тасић, Ликовни живот У Великом попису Драшко Ређеп, који је врло рано поклонио своје дивљење Коњовићевој уметности – не пише о Коњовићу, он – освећује! Овакву несвакидашњу књигу о Коњовићу, могло је изродити тек једно дубоко пријатељство и племенита приврженост. А са становишта привржености једино и вреди писати о уметности. Кроз личне, дневничке белешке из сусрета и дружења са маестром у кући Ређепових, код Коњовића, или у ресторану Стари фијакер , те кроз луцидне коментаре и опсервације о Коњовићевом сликарству, Драшко Ређеп је сачинио драгоцен дневник, незаобилазан за сваког будућег тумача дела Милана Коњовића. Препоручујем вам да, док листате ову луксузну књигу, са прегршт Коњовићевих цртежа и крокија, пустите неку плочу са музиком Скрјабина кога љуби господин Ређеп, или можда диван циклус симфонијских поема Ма власт , од душа свију Чеха обожаваног Бедзиха Сметане, који је, као и Коњовић био уметник крепке, здраве интуиције. А нема сумње, чешка музика великом је маестру била и те како прирасла срцу. Као што је, рецимо, Сметанина музика апотеоза чешке народне песме, тако је и Коњовићево сликарство слављење волсебне затруднелости војвођанске земље. Драган Јовановић Данилов, Нова нада У разговорима са Драшком Ређепом наш сликарски вечиташ, који је од Сомбора саградио Париз наших меридијана остаје луцидан, остроуман, надахнут, са бујичним изливима претње и протеста, другарских сећања и апостолске брижности за друге и за млађе. Тако ће једаред, с неба па у ребра рећи: Мене и није могуче упоређивати са малосликарима са танкоцртачима. Код мене је брате, све друкчије. И то се не може сакрити, све је у моме сликарству на броју! Моћ разумевања себе самог и суђења себи самом никада није напуштала великог уметника Милана Коњовића. О чему сведочи колористичким стилом писана књига Драшка Ређепа. Милосав Мирковић Буца, Илустрована политика