Аутори: Св. Филарет (Дроздов) митрополит московски, митрополит Нафпактос и Свети Власиј Јеротеј (Влахос), протопрезвитер Александар Д. Шмеман и Владимир Н. Лоски.
Страна: -
► Остали детаљи

Најновију „Светигорину“ књигу, зборник „Верујем, исповедам, чекам“, чине четири тумачења Никејско-цариградског Символа вјере. Тумачења су потекла из пера четири врла и врсна православна богословска писца: Св. Филарета (Дроздова) митрополита московског, митрополита Нафпактоса и Светог Власија Јеротеја (Влахоса), протопрезвитера Александра Д. Шмемана и Владимира Н. Лоског.
Редосљед аутора у овом зборнику није дат хронолошки (тј. по години рођења аутора), већ еклисиолошки. У зборнику су дата најприје тумачења Символа вјере из пера двојице епископа Цркве Христове, којима припада благодатни дар (харизма) и првенство правилног тумачења саборне вјере Цркве: прво – тумачење Св. Филарета Московског, као светитеља Цркве, а друго – тумачење митрополита Нафпактоса и Светог Власија Јеротеја (Влахоса). Потом слиједи тумачење Символа вјере из пера свештеника Цркве презвитера Александра Д. Шмемана, и, на крају, али ни у ком случају, не и најмање важно, напротив, тумачење Символа из пера вјерника Цркве – великог православног богослова прве половине 20. вијека Владимира Н. Лоског.
Ова четири аутора, сваки из перспективе и мјере свог црквенобогословског искуства поима и тумачи, и у дланове свога тумачења захвата „колико може“ из океана Божанских тајни Символа вјере православне, приносећи те словесне гутљаје мисленим устима вјерних за њихово напојење живоносним истинама (догматима) вере, истинама које су дејства (енергије) Божанскога живота у човјеку и сам живот боголикога човјека, створенога за обожење и призванога на обожење.
Четири различита тумачења Символа вере православне, дата у зборнику „Верујем, исповедам, чекам“, међусобно сагласна, јер су у сагласју са богословљем Светим Оцима Цркве, дају тек један могући пресјек православног тумачења и поимања Символа вјере. Објашњавајући оно што је најважније у вјери право славној, она, наравно, ни изблиза не исцрпљују све могућности православног тумачења Символа вјере.
Дубине богословља Символа вјере, у коме су Оци богодоличним ријечима дали спасоносне обрисе самих основа Велике Тајне Побожности, дубине богатства Божијег (Дап. 11, 33) и неистраживог богатства Христовог (Еф. 3, 8), неисцрпне су и, стога, познању и тумачењу тих дубина-висина неће бити краја. Дух Божији који испитује дубине Божије (1. Кор. 2, 10), откриваће и надаље, у вјекове вјекова, просвјетљујуће и обожујуће тајне Божије људима Божијим, будући да је сва историја, од стварања свијета, не престано и постепено, откривењско и тајноводствено усхођење и улажење, саборни Велики вход у све дубље, узвишеније и присније заједничење човјека са Богом Живим – Светом Тројицом, у све савршеније животворно богопознање и боготвореће причешће човјека Божанским животом нествореним. Историја Цркве и историја њеног саборног богословља јесте жива историја непрестаног богочовјечанског развоја, продубљавања, усавршавања, узрастања, благодатног „употпуњавања пуноте“ Предања: светодуховског развоја који се неће завршити ни крајем земаљске историје, већ ће се наставити Другим доласком Христовим, развоја коме неће бити краја, као што ни Царству Христа Богочовјека неће бити краја.