Књига је највећим делом посвећена трагедији српских регрута, тој недозрелој и недосањаној генерацији која је небригом оних који су о томе имали да брину пуштена да пропадне на свом голготском путу. Острво Видо, као тужно финале, било је само завршни чин драме која је почела њиховим подизањем од домова и породице. Ако су и морали због виших циљева да буду покренути у Неизвесност, њихова Голгота започета још на границама Србије, могла је током пута бити избегнута прво дозволом да пређу у Грчку, а потом бар умањена током каснијег збивања, да није било трагичне наредбе да крену ка луци Валони, у пропаст, кроз мочваре између две изливене реке Шкумбе и Семени, без добијене сагласности, према Србима и иначе несклоне, италијанске команде и њеног осионог генерала Бертолинија. Уместо да из Базар-Шијака крену десно ка Драчу и сигурности, наређено им је да иду лево, право у пропаст. На томе крстоносном путу страдали су сви који су били слабији, а остатак преживелих доведен је на ивицу опстанка, чиме је трагедија на Виду била припремљена.