Аутор: Иван Стевовић
Страна: 200
► Остали детаљи

Проучавања архитектуре византијске цркве предуго је у дубокој сенци. Под неадекватним светлом оставио је времену тумачење целине њених најважнијих својстава, њене разноврсне и врхунски слојевите слике светости.Тешко је замислити да је час пре уласка у дом Господњи, просечни Ромеј у цртежу тријумфалног лука на фасадама препознавао троделну поделу простора цркве уписаног крста с куполом. Препознавао је

Један од кључних постулата ове књиге, према Станковићевим речима, је „архитектура јесте уметност“. Иако овај навод може да звучи уобичајено или чак банално, они који се поближе баве историјом уметности знају да то није тако очигледно. Наиме, подсетио је Станковић, само инсистирање на „византијској уметности и архитектури“ у универзитетским курикулумима или истраживањима, садржи тихо стављање архитектуре на ободе или чак изван уметности.

Други резулати, наставио је Станковић, односе се на сагледавање дијахроног, ванвременског квалитета византијске црквене архитектуре. Стевовићево истраживање ових дубинских слојева и идејних основа византијске архитектуре узвишава наше разумевање византијског света. „Византинци су били људи изузетно комплексни, византијски свет је био изузетно комплексан и они су живели у, за нас, који смо сви деца позитивизма, [тешко схватљивом] безвременом простору“, указао је Станковић. „Платон, неоплатониста Плотин, Михаило Псел у 11. веку, Лав Шести у 9. и 10. веку, Михаило Аталијат, сви су они у том свету Византинаца били савременици“. Станковић је оценио да је професор Стевовић у изнијансираном приказивању ванвременског квалитета византијске сакралне архитектуре то успео да покаже.

Опис

Један од кључних постулата ове књиге је „архитектура јесте уметност“. Овај навод може да звучи банално. Међутим они који се баве историјом уметности знају да то није тако очигледно. Наиме, само инсистирање на „византијској уметности и архитектури“ у универзитетским истраживањима садржи тихо стављање архитектуре на ободе или чак изван уметности.

Други резулати односе се на сагледавање ванвременског квалитета византијске црквене архитектуре. Стевовићево истраживање ових дубинских слојева и идејних основа византијске архитектуре узвишава наше разумевање византијског света. „Византинци и византијски свет су били комплексни и они су живели у, за нас, тешко схватљивом безвременом простору“. „Платон, неоплатониста Плотин, Михаило Псел у 11. веку, Лав Шести у 9. и 10. веку, Михаило Аталијат, сви су они у том свету Византинаца били савременици“. Станковић је оценио да је професор Стевовић у изнијансираном приказивању ванвременског квалитета византијске сакралне архитектуре то успео да покаже.