Аутор: Владета Јеротић
Страна: 127
► Остали детаљи

Прва глава – како се и може очекивати у свакој старој духовној књизи – почиње подсећањем човека на заповести или наредбе које су доносили сви велики законодавци у историји старих цивилизација, а које се (наредбе) најсажетије и најпримереније налазе у Мојсијевим Таблицама Закона, као и у заповестима (некад само препорукама) старих израиљских пророка.

„Заволите праведност, судије земаљске, / размишљајте о Господу у доброти / и у простоти срца тражите Га... Јер човјекољубив је дух Премудрост... јер Дух Господњи испунио је васељену... Јер је извео све у битије... Јер праведност је бесмртна...“ При свој похвали Духу Божијем, који је створио човека и свако живо биће на земљи, и хвале духу премудрости (Софија) који је човекољубив – за човека је неопходно да схвати и доживи љубав Божију, јер је љубав основа свега видљивог и невидљивог, у овоме и у сваком другом свету – непознати писац Премудрости Соломонових већ од самог почетка ставља човека у плодну сумњу када је реч о кушању.

У другом стиху прве главе каже се: „Јер Њега (Господа љубави и праведности – примедба В. Ј.) налазе они који Га не кушају, / и објављује се онима који му нису невјерни.“ Поновиће нам се много пута у току читања ове књиге она битна питања: Ко куша човека? Зар човек може кушати Бога? А зар се Бог није „покајао“ у Нојево доба[1], када је свет био огрезао у злу, што је земаљски свет уопште створио, и зар не уништава тај духовно и морално пропали свет, остављајући само праведног Ноја да у лађи, заједно са породицом и паровима сваке врсте животиња, преживи општи потоп?!

Није ли се Бог „покајао“ што је цару Саулу (преко праведног Самуила) даровао земаљско благо када је Саул био богољубив, а онда се искварио толико да је тражио савете од врачаре (преко сталне склоности људи спиритизму) и завршио живот самоубиством? Да ли се сме, анализирајући такве „случајеве“, помишљати да је и човек као слободно биће у стању да куша Бога? Једва да сме! Али, да ли је јеврејски бог Јахве идентичан са хришћанском Светом Тројицом?

У тринаестом стиху прве главе књиге Премудрости Соломонове, писац нам саопштава истину коју и као верници (и хришћански православни верници) често заборављамо: „Зато што Бог није смрт створио / нити се радује пропасти живих.“ Требало би да смо у ову истину давно истински поверовали, али и онда остаје стално човеково питање: Откуд смрт? Зар не умиру сва жива земаљска бића, чак и миленијумска дрвета? Знамо библијски одговор: Адам и Ева су сагрешили пред Богом и зато су „осуђени на смрт“. Не задовољава човека овај одговор и он тражи (најчешће гностичким путем) неки други одговор, и поред упозорења апостола Павла у Посланици Колошанима (2, 8): „Браћо! чувајте се да вас ко не зароби философијом и празном преваром, по казивању човечјем, по науци света, а не по Христу.“ Узалуд ово упозорење великог Павла, људи су наставили до данашњег дана да „мудрују“ и траже неки одговор на „немогуће“ питање: Зашто згрешише Адам и Ева и зашто смо ми криви због њиховог греха?

А тај исти, можда највећи Христов апостол, Павле, шаље нам и предивну утеху, која треба у човеку да постане и остане сталан подстрек ка индивидуацији и/или обожењу, и то када пише у Првој посланици Тимотеју (2, 4): „Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине.“ За овакву прелепу утеху (која не би смела да остане само празна утеха) знао је и старозаветни пророк Језекиљ (33, 11), још у VI веку пре Христа, када поручује, не само Јеврејима свога доба, већ и свима нама, до данас: ,,Јер нећу смрти грешника, него да се обрати и буде жив.“