Приповедач врло топло, искрено, исповедно и психолошки продубљено даје низ веродостојних сличица везаних за једно београдско детињство током 1957–1967. године.

Као што писац у предговору каже, сећање је непоуздано и обоји нешто светлијим, а нешто тамнијим тоновима.

Поред неоспорних књижевних вредности, течног, лепог и свима приступачног казивања, ова књига је значајна зато што искрено говори о осетљивости и рањивости малог дечака, о туги и усамљености и поред срећног породичног живота и првим животним искуствима.

Нижу се слике: безазлени дечак је из наивности украо лилихип, суочио се са појмом својине, доживео је насиље од стране старијег дечака, имао је први напад егоизма. Први кораци су му били болни, као што каже писац. Волођа је осетио стид и грижу савести.

О свему томе Пирожков пише необично надахнуто, с понирањем у дечију психологију.

Нарочито је тешко кад се мало дете суочи са смрћу, прво пса, затим баке и деке, што је и крај Волођиног детињства. Наравно, с тим иде и прва љубав, филмске опсене и усмерење према забавној музици.

„Волођино детињство“ може не само да нађе пут до сваког чиста срца, него је реч о књижевним вредностима које могу да се пореде с делом сваког значајног српског писца који је писао пр озу за децу и о децо, рецимо Иве Андрића, Бранка Ћопића, Данила Киша или Зорице Кубуровић.

Ту литературу не читају само деца него и одрасли и са те стране се Пирожков одлично укључио у ову традицију.

Мало је европских писаца који могу да остваре оно што је остварио Андрић, али Пирожков се својим суптилним понирањем у трауме и непријатности (чак и потрес мозга) малог Волође књижевно, до извесне мере, приближио великом Андрићу.

Данко Стојић

„Волођино детињство“ је намењено и прилагођено деци, јер поседује неопходну ноту дидактичности, сензибилитета и пријемчивости, али и родитељима да боље разумеју децу и схвате кроз шта све она пролазе у нимало једноставном процесу одрастања, да се присете својих раних неспоразума и пронађу изгубљено време.

Питамо се: какви би били наши животу да није тог свесног заборава првих мучних и болних спознаја, а опет, какви бисмо људи били без ог семнтиментума минулих времена и давних светова што и даље живе у нама, да није те недужности и дечијег шарма који нас и дан-данас чувају и бране од суровог света?

Збиља, шта бисмо без тих слатко-горких сећања, што блистају као дијаманти из пепела срушених светова, греју нас својим пламичцима, бацајући из прошлости сетну светлост на наше животе?

Драган Станишић