Autor: Martin Gilih
Strana: 91
► Ostali detalji

Dolf nije idiot, iako mnogi misle da jeste. Radi na patologiji, kao pomoćnik doktora Sandera, stanuje kao podstanar kod Mič, a druži se sa Valterom. Nema sreće sa ženama, ali ima veliku strast: lovi i skuplja leptire i bube. Dok je kod doktora Sandera zadužen za grube poslove, pri prepariranju insekata dolazi do izražaja osetljivost njegovih prstiju. Nežno i obazrivo ispravlja lomljiva krila i iglom pričvršćuje leptire. Ali ne voli ubijanje. Zato to radi veoma brzo, par kapi otrova, par sekundi i životinjica prestane da se koprca. Dolf zna: sa mrtvima moraš biti obazriviji nego sa živima. Jednoga dana upoznaje Natali, ženu tako lepu da lepša ne može biti. Opsednut i zaljubljen u Natali, Dolf se upušta u lov koji se završava katastrofalno.

Martin Gilih priča priču o samotnjaku koji čezne za ljubavlju i pri tome sve više zastranjuje. Njegov briljantno jasan jezik stvara neodoljivu napetost, koja se uvlači pod kožu i kod čitaoca izaziva jezu.

„Svukao sam se i legao na sto pored nje. Ležimo kao muž i žena. Proveli smo noć zajedno i sada čekamo jutro. Uhvatio sam je za ruku. Mišice su nam pripijene jedna uz drugu. Ležimo na leđima i posmatramo nebo. Sviće, i zora je ostavila još par zvezda. Ne mnoge, samo one najsjajnije. Par minuta, a onda je i sa tim gotovo.“

Samoća je moja književna tema.

Roman “Zagrljaj” nemačkog pisca Martina Giliha priča je o samotnjaku Dolfu koji čezne za ljubavlju i pri tome sve više zastranjuje. On radi na patologiji, kao pomoćnik doktora Sandera, stanuje kao podstanar kod Mič, a druži se sa Valterom. Nema sreće sa ženama, ali ima veliku strast: lovi i sakuplja leptire i bube. Dok je kod doktora Sandera zadužen za grube poslove, pri prepariranju insekata dolazi do izražaja osetljivost i preciznost njegovih prstiju. Nežno i obazrivo ispravlja lomljiva krila i iglom pričvršćuje leptire. Jednoga dana upoznaje Natali. Opsednuto zaljubljen u nju, Dolf se upušta u lov koji se završava katastrofalno. Gilihov “Zagrljaj” objavila je “Dereta” u prevodu Slobodana Đorđevića.

Martin Gilih je rođen 1963. Posle studija ekonomije radio je kao inžinjer za planiranje i softver. Sada je slobodan pisac i živi u Frajburgu. Za prozne tekstove i romane nagrađivan je brojnim priznanjima. O svom romanu “Zagrljaj” kazao je:

- “Zagrljaj” pripoveda priču o Dolfu, čoveku niske inteligencije, koji je u kasnim tridesetim. On nije idiot, kako i podseća u prvoj rečenici knjige, ali čini se da većina ljudi oko njega baš to i misli. Stvoriti takvu ličnost, pripovedati o njegovoj neverovatnoj čežnji za ljubavlju, dati mu reč, koja pokazuje njegovu ličnu poeziju, i pored Dolfove intelektualne ograničenosti - sve su to bili veliki izazovi za mene prilikom pisanja knjige. Da, bio je to govor, uglavnom govor koji me je podstakao na pisanje.

Jedno od najvažnijih pitanja koje pokreće ova knjiga je strast i slepilo, zanesenost. Zašto ste izabrali baš ove teme da biste ih obradili u literarnoj formi?

- Najviše volim da kažem da je ovo knjiga uglavnom o čežnji. Čežnji za ljubavlju, za nežnošću, za bliskošću, za ljudskom toplinom itd. To su svari koje Dolf nikada nije iskusio. Onda upoznaje Natali i sve se mijenja u njegovom životu, njegova čežnja postaje bezmerna. U mom životu nežnost i blagonaklonost imaju značajan udeo. Ali, ja znam takođe veoma dobro šta znači i čežnja. Naravno da Dolf nije isto što i ja, ali je deo mene, ja sam patio sa njim, veoma mi je blizak, toliko prisan da me svako javno čitanje veoma izmori.

“Zagrljaj” je i roman o samoći i otuđenju. Ove pojave su uveliko postale deo naših života, zar ne?

- Da, svakako. Samoća je uvek bila moja književna tema. Samoća i otuđenje. Otuđenje u svetu sa kojim moji likovi nisu sposobni da se bore i u kome gube svoje koordinate. Samoća i otuđenje su takođe glavna tema mog novog romana “Kasni sneg” objavljenog prie nekoliko sedmica u Nemačkoj.

Vaš roman “Zagrljaj” pokazuje kako je ljudsko biće slabo i beznadežno, gladno ljubavi. Nije li to posledica modernog života, ličnih sudbina, ili ...?

- Za mene “Zagrljaj” nije roman koji neophodno mora da se dešava u današnjem vremenu. Samo napravite zamenu nekih predmeta, rekvizita, mesta, nekih reči i ista priča može funkcionisati i u vremenu od pre sto godina. Možda roman ima kritički stav prema društvu, ali za mene to nije bila glavna preokupacija u toku pisanja. Ljubav i čežnja predstavljaju granicu za vreme u njihovom izrazu, ali ne i u njihovoj napetosti. I to je bio moj glavni interes, napetost.

Veoma je interesantno da su i leptiri vrsta likova u Vašem romanu. Kako objašnjavate njihovu ulogu?

- Dolf je okružen smrću. Mrtvim ljudima na patologiji, gde radi kao asistent, pa mora da meri organe i pere mrtva tela, ali i insektima koje ubija i preparira. Glavna funkcija insekata, kao i patologije, jeste kontrast Dolfove čežnje za ljubavlju, za životom. I patologija i insekti grade pozadinu za glavnu priču, koja je zapravo ljubavna.

Šta nam možete reći o savremenoj nemačkoj književnosti? Poslednjih godina se pojavilo dosta dobrih, mladih pisaca, poput Džuli Ceh ili Danijela Kelmana...

- Da, jeste, ima ih još mnogo više. Čak i onih autora koji nisu toliko poznati u inostranstvu, pa čak manje poznati u Nemačkoj. Za mene kao nemačkog autora prilično je interesantno da čitam druge nemačke pisce koji pišu u isto vreme i u istoj zemlji. Posebno me interesuje govor pisca, kako se on izražava. Sopstveni stil, to je ono što ja tražim. Andreas Majer jedan je takav autor, kao i Kevin Veneman koji je objavio pre godinu ili dve svoj prvi roman koji je zaista briljantan. U drugu ruku postoji mnogo knjiga za koje mi se čini da su poput kopija i zvuče mi veoma poznato. Ne bih ih nazvao modernim, iako su nedavno objavljene. Pre nekoliko meseci čitao sam Georga Bihnera, njegovog “Vojceha”, koji je pisan 1837. godine. To je takođe veoma moderna knjiga, čak i posle 170 godina.