Аутор: превод на српски др Ђорђе Бубало
Страна: -
► Остали детаљи

Заједничко издање Светог манастира Хиландара са Православним удружењем „Свети Сава“ из Новог Сада (са уводном студијом и преводом на савремени српски језик др Ђорђа Бубала).

ПРЕДГОВОР 

"А сада, Израиљу, чуј уредбе и законе, које вас учим да творите, да бисте поживјели и ушли у земљу коју вам даје Господ Бог отаца ваших и да бисте је наслиједили.” (5. Мојс. 4,1)

„Издали смо овај закон да би нас правда, која је у Њему, учинила приjатним Богу и ојачала наше Царство, и да не би трпели било какво зло, које би се догодило људима, које је Бог потчинио нашој бризи, следећи Његову сопствену доброту.” (Св. цар Јустинијан I; Нов. VIII, 11, 535. год.)

„Стога и ја, свеистински раб господара мојега Христа, Богом венчани и благоверни цар Стефан, царски скиптар са вером држећи у руци, и са свељубљеним сином царства ми, краљем Урошем, и са богодарованом царицом кира Јеленом, пожељех неке врлине и законе најистинитије и православне вере поставити.” (Из уводне речи Законика благоверног цара Стефана Душана)

Благодарећи чињеници да су текстови Душановог законика умножавани, чувани и коришћени у многим Црквама и манастирима, остали су сачувани рукописни примерци овог значајног споменика српског права и културе. Преписе сачувасмо и ми на Светој Гори Атонској, Врту Пресвете Богомајке, у којој је и сам цар законодавац нашао уточиште пред кугом и којој је посвећивао велику пажњу и поштовање. Богољубиви Стефан Душан Немањић био је велики ктитор светих манастира атонских, а нарочито његове прадедовске задужбине Хиландара. Због тога није необично што се Света царска лавра Хиландар прихватила издавања овог дела. Једино што је, за разлику од поменутих преписа, који су настали са циљем практичног коришћења, наша намера другачија. Пред савременог читаоца ми износимо сведока високог домета српске културе и владавине закона у српском друштву. У време када се много говори о томе како Србија треба да се врати у Европу, и када се такав суд износи најчешће са висине према српској традицији, ми имамо обавезу да подсетимо на то да Србија није само по свом положају у Европи него је, захваљујући духовним и другим вредностима које је изнедрила, уградила саму себе у темеље хришћанске, културне Европе. Како се ова чињеница, сведоци смо, често заборавља, Свештени Сабор стараца Светог царског манастира Хиландара донео је одлуку да се приреди свечано издање Душановог законика према сачуваним светогорским преписима. Верујемо да Душанов законик јасно потврђује да је српски народ, као што је то случај у многим областима, а што се види и на примеру покретног и непокретног наслеђа које краси наш свети манастир, равноправан са водећим европским народима и у области средњевековног законодавства. Српски народ је своје биће одувек развијао уздајући се у правду Бога Живог, која обавезује да се отаџбина зида на владавини закона, а не на пустој и пропадљивој сили и моћи, као што се то у „цивилизованом“ свету данас све више чини.

* * *

Чувајући, такође, на овај начин живу везу са својим ктитором, благоверним самодршцем Стефаном Душаном, жеља нам је да овом приликом, уз помоћ неких чланова његовог законика, покушамо да осветлимо лик цара законодавца као истинског хришћанског владара.
Члан 43.: И да нема право господин цар, или краљ, или госпођа царица никоме узети баштину силом, ни купити, ни заменити, осим ако ко сам буде желео. У давнини је Ахав, безакони цар израиљски, пожелео да присвоји виноград једног Израиљца, по имену Навутеја, јер се налазио до имања царевог, нудећи му у размену други виноград или откуп у новцу (3. Цар.21, 1–2). Али Навутеј на то није пристао: „Сачувај Боже да бих ти дао наслеђе (= баштину) отаца својих” (3. Цар. 21, 3). Тада је ствар у своје руке преузела Ахавова жена, Језавеља, кћи цара Сидонског Етвала, по вери незнабошкиња, а по нарави неваљала и окрутна. Написавши наредбу у царево име старешинама и главарима израиљским, успела је да издејствује да Навутеј буде неправедно осуђен и убијен. На тај начин Ахав је добио његов виноград, али је истог дана чуо суд Господњи устима пророка Илије: “Због ове неправде срамно ће погинути он и жена његова Језавеља и сав дом његов биће истребљен” (3. Цар. 21, 4–23).

Али зашто да узимамо пример нечестивих царева? Зар и они који су себе сматрали и називали благочестивим нису подлегли сличним искушењима? Златољубива царица Евдоксија, супруга византијског цара Аркадија (395–408. год.), многима учини неправду отимајући им имовину. Свети Јован Златоусти, који је у то време био цариградски патријарх, много пута је очински саветоваше да прекине чинити таква безакоња, али она не само да га није послушала већ је, огорчена због тога што је светитељ често изобличава, постала његов најупорнији непријатељ. Евдоксија је тако пожелела да присвоји виноград удовице цариградског велможе Теогноста. У време бербе грожђа, царица је ушла у виноград удовице, убрала један грозд и појела га. Сходно неком древном пропису који је одређивао да ако цар или царица уђу у нечији виноград и поједу грозд онда тај виноград постаје њихов док се власнику даје други у замену или исплаћује новчана надокнада, Евдоксија је наредила да се и овај виноград прогласи царским. Теогностова удовица се обратила за помоћ патријарху Јовану. Узалуд је светитељ покушао да омекша срце нове Језавеље, која је свој поступак правдала древним царским прописом, подсећајући је на врлински живот њених родитеља, објашњавајући да њој, као благочестивој царици, не приличи да се позива на неправедни закон из незнабожачких времена. Овај догађај је био и повод да царица, уз помоћ александријског патријарха Теофила, свргне са престола Златоустог и прогна га. Свети Јован је, вођен у прогонство у удаљено место Питиунт, на путу предао свој дух у руке Божије. Евдоксија је, опет, брзо пожњела плод својих неправди: разболела се од опаке болести и умрла, а после њене смрти ковчег у којем је била положена тресао се све док њен син, цар Теодосије II, није пренео моштиСв.Златоуста у Цариград.


Имајући, свакако, у виду ове и друге сличне примере из историје, а не желећи да на себе навуче осуду и проклетство оних који су чинили неправду, јер је, уверени смо, увек био свестан тога да земаљски цареви имају над собом Цара на небесима, пред којим су дужни свакодневно да испитују своју савест (Пс. 16, 3), овај благочестиви цар Стефан Душан уврстио је у свој Законик горе наведени 43. члан. Али да не би ово и све друго што пише у Законику остало само мртво слово на папиру, већ да би обавезао себе и оне што ће после њега владати, у 171. члану каже: „Заповед царска: Ако изда исправу цар некоме, или из срџбе, или из љубави, или из милости, а та исправа противречи Законику, није по правди и по закону, како одређује Закон, судије тој исправи да не верују, само да суде и извршавају по правди.” И још каже у 172. члану: „Сваки судија да суди по закону, право, како пише у Законику, а да не суди у страху од цара”, постављајући још тада темеље онога што називамо слобода и независност судства. „Боже, дај цару суд свој, и правду своју сину цареву; Он ће судити народу твојему по правди, и невољницима твојим по правици.” (Пс. 71,1–2) Размисливши дубље о свему овоме, схватићемо да су проглашење Душановог Законика и његова примена не само допринели увођењу правног поретка у ондашњој Србији већ и породили у целом нашем народу, од властеле до сељака меропаха, истинску љубав према правди и слободи. То важи и за целу потоњу историју. Та висока начела би требало да буду циљ и нама, њиховим потомцима, као и онима који дођу после нас. Подсећање на ова начела, кроз поновно објављивање Законика, представља још једну потврду оправданости овог нашег издавачког подухвата!

* * *

На крају треба истаћи да су се чланови Православног удружења „Свети Сава” из Новог Сада највише потрудили на припреми овог издања, па је оно с правом потписано као саиздавач. Издања не би било без великог разумевања и материјалне помоћи Градске управе града Новог Сада и предузећа ДДОР осигурање Нови Сад.

У овом свечаном издању није смела да буде запостављена стручност и да се изгуби вредност истинољубивог научног тумачења околности и времена у којем је настао Душанов законик. Ради тога је свој таленат и знање његовом садржају посветио господин др Ђорђе Бубало, достојно представљајући и настављајући високу српску историографску традицију.

„... Да поживимо у свакој тихости и спокојном животу и православној вери, са свим људима царства нашега, малим и великим, и да стекнемо Царство небеско у оном будућем веку, амин.”

Завршавајући на овај начин уводну реч цар Стефан Душан нам открива који је крајњи циљ проглашења Законика: спокојан живот и Царство Господа Исуса Христа. Тако је сваки праведни закон, у ствари, васпитач за Христа док се не усавршимо у вери (Ср. Гал. 3, 24–25), када постајемо спремни да уместо писаних примимо законе у мисли и срца (Ср. Јевр. 8, 10), ревнујући свом душом да задобијемо највећу хришћанску врлину – љубав (I Кор. 13, 13), сећајући се свагда речи учитеља народа, апостола Христовог Павла: „Не будите никоме ништа дужни осим да љубите један другога; јер који љуби другога испунио је закон. Јер оно: Не чини прељубу, не убиј, не укради, не свједочи лажно, не пожели, и било која друга заповијест, испуњава се у овој ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. Љубав не чини зла ближњему; љубав је, дакле, пуноћа закона.” (Рим. 13, 8–10)

САДРЖАЈ
ПРЕДГОВОР, 4
ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА У ЗАКОНОДАВСТВУ СРЕДЊОВЕКОВНЕ СРБИЈЕ. 7
РУ КОПИСНА ТРАДИЦИЈА ДУШАНОВОГ ЗАКОНИКА, 11
ЦРКВА И ДУШАНОВ ЗАКОНИК, 14
ПОВЕЉА О ЗАКОНОДАВНОМ РАДУ ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА, 16
ЗАКОН БЛАГОВЕРНОГА ЦАРА СТЕФАНА, 17-30
ОБЈАШЊЕЊЕ МАЊЕ ПОЗНАТИХ ПОЈМОВА И ИЗРАЗА, 31

У Хиландару
На Сабор српских светитеља
30. 8./12. 9. 2011. г. Господње
Игуман Свете царске лавре Хиландара
Архимандрит Методије
са својим у Христу братством