Аутор: Јован Деретић
Страна: 276
► Остали детаљи

ПРЕДГОВОР

Као што сваки савестан домаћин мора на првом месту да зна тачно докле се простире његово имање, шта су му његови предци оставили у наслеђе и на шта све он има право - тако исто један народ мора да зна: ко су били његови предци и шта су му све оставили у наслеђе. Домаћин не сме дозволити да га комшије лишавају делова његове имовине, да је отимају и присвајају. Исто тако, ни он нема право да присваја имовину својих суседа. Када су постављене јасне међе и свако тачно зна шта је његово, онда сви могу мирно да живе на својим властитим имањима. А тамо где имовина није уредно обележена, где није утврђено шта је чије, тамо нема ни слоге ни мира, ни међу рођеном браћом, а камо ли међу народима.

Све ово што се односи на домаћина и на његово имање односи се и на државника и на државна земљиште, то јест на народе и њихове поседе. Уколико неки народи живе заједно у истој држави, као сустанари који живе под истим кровом, утолико више је потребно да њихова имовина и историјско наслеђе буду тачно одређени. Ако то није случај, у тој кући неће бити мира ни напредка, него ће стално долазити до тешких сукоба.

Приликом стварања нове државе, 1918. године, заједничке државе: Срба, Хрвата и Словенаца - тринаест година касније назване Југославијом - највећа грешка била је у томе што није одређена граница између Срба и Хрвата. Све несреће Југославије потицале су од тога нерешеног земљишног питања и све су се коначно сводиле на то питање. Без чистих рачуна нема мирног суживота ни са добронамерним а камо ли са злонамерним суседом.

Никола Пашић је био свестан грешке која је тада учињена и упозоравао је на то да се не улази у заједницу без чистих рачуна, и да је погрешно стварати заједничку државу са Хрватима без претходног одређивања границе; тражио је да се обележи шта је чије, да се "постави плот”. Нажалост, нису га послушали и та грешка је нас Србе коштала милиона живота, и на путу смо да, уколико тако наставимо, да изгубимо једну половину нашег прадедовског имања - наше српске земље. Нато нас наше искуство учи и нато нас садашњи догађаји подсећају.

Постављање праведне и коначне границе између Срба и Хрвата данас је најважније питање које треба решити и од његовог правилног решења зависи мир у будућности између ова два народа, као и мир уопште на Хелмском (Балканском) полуострву. Хрвати нам стално говоре о њиховим "историјским правима", па је време да и ми Срби о томе проговоримо и да о томе пишемо. Ако будемо износили чињенично стање, истину уместо пустих снова, много боље и лакше ћемо се споразумети.

У свету важе два основна правила помоћу којих се одређују границе између народа, односно држава, а то су: истиоријско и народоносно право. Народоносно право произлази из размештаја становништва што се увек може лако видети и утврдити. Оно подразумева право већинског становништва на одређену земљу, али само онда укодико на ту земљу ни једна страна нема историјско право. Просто речено: ако су један и други народ на томе простору "тикве без корена." То се народоносно право може данас применити на нове континенте, Америку и Аустралију. Уколико један од народа има на одређеном простору своја историјска права, своју историјску и духовну културу, у томе случају народоносно право је неприменљиво. Историјско право је много јаче од народоносног права, јер оно уједно онемогућава озакоњење отимачине и агресије.

Да нису имали своја јака историјска права у Палестини, никада Јевреји не би добили своју државу - Израел. Ништа им не би помогло ни саосећање светске заједнице са њиховом трагедијом у Другом светском рату да они нису имали своја историјска права.

Ми Срби смо били врло немарни према нашем историјском наслеђу и то нам је нанело велику штету и у прошлости и у садашњости. Дозволили смо да нам други народи, према нама углавном непријатељски настројени, кроје нашу историју и одређују наша историјска права. У овом историјском прегледу посвећује се пажња западним српским земљама, а о другима се говори само колико је то нужна и у вези са главним предметом. Читаоци ће наћи у овој књизи доста новог и њима мало или нимало познатог градива и чињеница. Па то и јесте сврха ове књиге: када не бисмо имали ништа више да кажемо од онога што они већ знају, не би било ни потребе писати ову књигу.

Др. Јован И. Деретић


САДРЖАЈ

Предговор
I - Србија пре Римске Империје
Bibliographia I
II - Србија у Римској Империји
Bibliographia II
III - Обнова Јадранске Србије Династија Свевладовића 490 - 641
Bibliographia III
IV - Династија Светимировића 640 - 794
Bibliographia IV
V - Династија Оштривојевића Прво Раздобље 794 - 865
Војвода Оштривој 794 - 796
Краљ Толимир 796 - 812
Краљ Прибислав 812 - 815
Краљ Крепимир 815 - 840
Краљ Светорад 840 - 858
Краљ Радослав 858 - 863
Краљ Часлав 863 - 865
Bibliographia V
VI-Србија без краља 865 - 926
Bibliographia VI
VII - Династија Оштривојевића Друго раздобље 926 - 1171
Краљ Павлимир - Ратник 926 - 942
Краљ Тјецимир 942 - 962
Краљ Прелимир 962 - 990
Краљ Силвестар 990 - 994
Краљ Тугимир 994 - 1000
Хвалимир, Петрислав, Владимир и Драгимир 1000 - 1011
Краљ Доброслав - Војислав 1024-1065
Краљ Михаило 1065 - 1084
Краљ Бодин 1085 - 1111
Оштривојевићи од 111 до 1171
Bibliographia VII
VIII-Династија Немањића 1171 - 1371
Краљ Стефан Првовенчани 1196 - 1227
Краљ Радослав 1227 - 1234
Краљ Стефан Владислав 1234 - 1243
Краљ Стефан Урош - Велики 1243 - 1276
Краљеви Драгутин и Милутин
Краљ Стефан Дечански 1321 - 1331
Цар Душан Силни 1331 - 1355
Цар Урош 1355 - 1371
IX- Династија Јаблановића 1371 - 1463
Краљ Стефан Твртко 1377 - 1391
Краљ Стефан Дабиша 1391 - 1395
Краљ Стефан Остоја 1398 - 1418
Краљ Стефан Твртко U 1404 - 1443
Краљ Стефан Томаш 1443 - 1461
Краљ Стефан 1461 - 1463
Х-Династија Хранића 1389 - 1501
ХI-Турско доба 1501 - 1578
ХII-Српска Крајина 1578 - 1880
XIII - Борба за ослобођење и уједињење 1880 - 1918
XIV - Поговорно слово
Karta
Literatura